Бранич

број 2.

б р а н и ч

стр. 91.

појединцима појави. Судска власт је, дакле, законодавна власт другога реда, са улогом обележеном од стране праве законодавне власти, која јој своје атрибуције делеги; а свуда тамо где она није могла ноказати, у свом раду, ону потпуност са којом морају бити уређени односи у друштву. На тај начин, судска јуриспруденција јесте суплеменат закона, која са овима представља једну целину. Она је један особит кодекс у коме су објашњени, на основи законом постављеној, сви они случајеви који у правном животу појединаца искрсавају а којих у законима нема; кодекс који има, ако не теориски, а оно практички исти значај као н прави закони. Разлика им је најважнија та што се закон може укинути само законом, док јуриспруденцију може аброжирати не само закон већ и друга. њој нротивна, јураспруденцнја. Само, један неонходан услов ту треба ставити: а то је сталност , услов који нвје својствен само јуриснруденцијп већ и закону: он им је оншта карактеристика, доказ њихове сродности. Вредност закона не лежи само у*њиховој ваљаности, већ још, и нарочнто, у њиховој сталности. Појам друштва је базиран на појму уређења људских односа, то јест на појму извесних правила која регулишу кретање тога механизма, а правида претпостављају опет извесну трајност у њиховој примени, без чега она нису правила. Отуда, закони, који су скуп тих правила не могу дати других резултата до рђавих, ако су еФемерни, ако се сваки час укедају и новим замењују. Имати такве законе значи немати их никаквих, и једно друштво у таквим околностима налазило би се у непрестаном врењу, у сталном процесу, што је у противности са појмом једног консолидовансг стања. На сталност јуриспруденције утиче много ствари. али ми ћемо овде навести само једну, а то је њен иублицитет. Изгледа, у први мах, невероватно да један материјалан Факат као што је публиковање може имати неке везе са сталношћу судске праксе. Ипак није тако како изгледа. Те везе има, само је она посредна: другим речима, публиковање судске праксе не дејствује директним путем на сталност њену. Публиковање то ставља судије у нарочити положај у коме они немају маха да, са оном лакоћом коју омогућава одсуство публицитета њихових одлука, мењају своју јуриспруденцију. То није тешко објаснити. Има двојаких побуда због којих суд може да нанусти једну јуриспруденцију па да приђе другој: 1) тежња за напретком у законодавству, то јест тежња да се напусти стара пракса из тога ра-