Бранич

стр. 206.

б р а н и ч

број б и 6.

говци. Било је доста и свештеника; па онда, мање, механџија, ковача, пекара, мумџија. Такозвану интелигенцију представљао је један општински писар и један чиновник у оставци. Била су изабрана и три адвоката, али од њих је двојици био поништен избор, а трећем су биле -оспорене године, и на основу тога, ускраћено и право гласања до доласка његовог крштеног писма, које је, узгред буди речено, дошло по свршетку Скупштине. У Великој Скупштини од 1888. земљорадници су сами износили без мало две трећине од целокупног броја посланика. Трговци, који беху претурили стотину, опет су долазили на друго место. Свештеника је било преко шездесет. После њих је било највише механџија, више него бивших адвоката, који нису могли ни читаво туце саставити. Норед адвоката, интелигевцију су још представљали један управник новчаног завода, два лекара, четирп бивша чиновника, један новинар, један општински писар. Је ли слободно убројати у нредставнике интелигенције још и два „приватија", Два књижара, и једног апотекара? Иначе, ова је Скупштина била својим саставом још занимљивија, него њена претходница из 1869. Истина, она у својој средини није имала ни једног мумџију, али је у накнаду за то имала бербера, ковача, ћерамиџија, угљара, гвожђара, дућанџија, шпекуланата, „бивших механџија", абаџија, поткивача, бо}аџија, напуџија. сарача, столара и т. д. Велика се Скупштина, за тим, јамачно због свог рђавог састава, иоказала неспособна за озбиљну диску-сију. Оба пута, и 1869. и 1888., прави се претрес уставног нацрта није вршио у Скупштини, него у одбору. Велика Скупштина од 1869. није сама, без одборског предлога, ни један члан из владиног нацрта избрисала, нити је у тај нацрт икоји нов члан унела. Сво.јом иницијативом променила је само чл. 48., па и тај на своју властиту штету, јер се њоме предложена измена састојала у томе, да се поред чиновника још ни адвокати не могу бирати за народне посланике. Од одборских примедаба Скупштина није усвојила само три, оне шго су се тицале чланова 32, 78 и 127. У њој се дебатовало о тринаест чланова од сто тридесет и три, колико је Устав бројао; изреком о овим члановима: 5, 19, 39, 44, 47,