Бранич

БРОЈ 5. И 6. Б Р А Н И Ч СТР. 213.

аа која се одговара са д г или ме; њему се подносе већ спремљени преддози да их прими, ши одбаци; оно решава без дебатовања. Ми писмо одредили никаку сличну улогу бирач -ом телу, али смо држали да народни посланици нису позвани да о свима питањима решавају; у важнијим питањима тражилн смо још вернији и потпунији израз народне воље, и мислили смо 1а смо га у Великој Скупштини нашли. Сазивајући се навек ради једног одређеног питања, она изгледа нарочито овлашћена од бирача да га реши. У исто време она је тако обимна да може дати илузију, ако ништа више, једног народа који се на веће искупио. Наш је слстем компоомис између непосредне демократије и представ ничке. Ми не приннајемо народним представницима право да у свима случајима деФинитивно у име народа решавају ; али од обичне Ск^ нштине ми не апелујемо на бирачко тедо, него опег на једну Скупштину, на једну Скупштину суваше велику да би могла очувати карактер Скупштине, а сувише малу да би се могла изједначити са бирачким телом. Али своју сличност с плебисцитом и реФерендумом Велика Скупштина одаје ти е што и она решава брзо, у року од неколико дана, без велике дискусије, не мењајући поднете јој предлоге, решавајући о њима, као о целини. Та Скупштина не прави Устав; чак га и не претреса; она га, могло би се рећи, проглашава, ^ао што је некада владаоце проглашавала. VI. Уставотворна Скупштмна о теоријског гледишта. Велика Скупштина не држи своју уставотворну власт по неколг историјском праву. На пос1у, она се није показала те власги особито вредна. Под питањем може бити само још, да ли код већине уставних држава уставотворну власт врпш тако једно тело, као што је наша Велика Скупштиаа. Ако би се на ово питање одговорило потврдно, онда би се усганова Велике Скупштине, у чију се корист не могу навести ни политичка предања, ни специјалне потребе наше земље, могла бранити вишам теоријским разлозима. Улазећи у област сувременог уставног права, треба одмах оставзти на