Бранич

стр . 240

в р а н и ч

БРОЈ 5. и 6.

за те трошкове и наводе се законски прописи за ово, па се акта враћају нижем суду, да те прописе примени. У тим примедбама Касационога Суда нема ни помена о §§. 307/и 313. граЗ). пост., нити ма какве чак ни алузије: да је пресуда првостеп. суда извршна наспрам Пејића, а овога би морало бити, јер би без тога примедбе Касационога Суда значиле: „Апелациони Суде, није Стака крива но Пејићи, зато њих И осуди, а кад се жале, поништиће се иресуда твоја, зато, што је пресуда првост. суда наспрам Пејића извршна". Ја мислим, да се овакво тумачење не може придавати ни §. 307. и 313 грађ. поступ. ни речбним примедбама Касационога Суда од 15. Марта, јер би таквим тумачењем закон сам са собом дошао у опреку као и прва радња вишег суда наспрам друге радње истог суда у истом предмету, а то би био аг^ишепШш а<1 аћ§иг<1ит, што се не еме претпоставити. Узгред да напоменем. а ово је карактеристично за : ову колебљивост у одлукама но овоме спору, да пресуда првостеи. суда од 24. Окт. 1898. ж 13.438, није наспрам Пејића извршна, као што је иогоњом пресудом Апелационога Суда оглашена, још ни по томе, што су се баш Пејићи жалили против те пресуде првостеп. суда, јер им нису били досуђени парнични трошкови и по том њиховом не-„ задовољству, Апелациони је Суд, пресудом од 2. Јануара 1899. Јв 4715., одобравајући у начелу пресуду првост. суда, ову преиначио и пресудио, да тужилац плати Пејићима 250 дин. парничног трошка. Међу тим, Апелациони Суд, без обзира на све ово, потоњом пресудом оглашава пресуду првост. суда, наспрам Пејића, за извршну, без обзира на раније свОје иресуђење и незадовољство Пејића, а Касациони Суд такву пресуду Апелационога Суда оснажава решењем Бр. 8813. Не могу се даље упуштати у ову ствар, но да у кратко сведем досадања разлагања, у којима мислим, да сам успео бар $ општим потезима доказати: 1.) Да „части" пресуде, о којимаговори §. 313. грађ. пост. нису лица, која у спору фунгирају, но делови права, које се путем спора тражи; 2.) Да је у горњем спору, тужилац, за представљено право, туншо Пејићку и Пејиће, не за то, што би имао какве иотребе и интереса, да*му баш обоје плате спорНу