Бранич

стр . 250.

в р а н и ч

брг'ј 5. и б.

„Према овим правима наследника, који држи имање и правима сунституираних, Фидејикомисарних наследника, равњају се и права поверилаца једних или других наследника према завештаном имању, јер ни једни ни други не могу располагати са више права, него што га сами имају (т. ј. наследници институти и суиституирани наследниди) §. 29. грађ. зак., а иовериоци могу тражити увек наплату за рачун својих потраживања нрема једним или другим наследницима из завештаног имања само у онолико, у колико им је могло по његовој ирироди као залога да буде уступљено, и то не само из прихода од имања, које су наследници добили по Фидејикомису, као што је у даном случају, него баш и из самог имања. Но, ово нослсдње само онда, кад тим не би било повређено ираво суиституираних фидејикомисарних наследника евентуалног задобијања завештаног имања. „За обезбеду својих потраживања повериоци могу предузети све врсте обезбеђења, дакле, да ставе и интабулацију на непокретно добро, са кога уживају нриходе наследници — швШдИ — ако су они дужници (као што је у даном случају). А супституирани наеледници не могу предузимати против поверилаца наследника искључиво ништа све до настунања момента, да им се преда завештано имање. Дакле, ни тражењу скинућа интабулације са завештанога имања не би имало места, јер, док су год наследници — 1П8Ши(л — живи, моменат т. зв. Фидејикомисарне супституције није још наступио. Тиме, пак, што су они, наследници 8п 1 ш Ш ј , у животу, не утврђује се још никако да ће они и добити ираво располагања са завештаним имањем, јер се не може тврдити као позитивно, да ће они наследнике, институте и надживети (и да ће и наслеђе иримити), који пак, у обратном случају постају неограничени соиственици завештаног имања. Једино право тражења супетитуираних наследника у односу на завештано имаше, то је да се само супстанција ствари неповреди. „Из овога излази: тражењу наилате дуга, ради чијег је обезбеђења стављена интабулација на завештано имање, има увек места, )но само толико, у колико тиме не би било иовређено задобијање евентуалног ирава суаституираних фидејкомисираних наследпика. „Према свему овоме, Апелациони је Суд требао у првом реду тачно да одреди, шта тражи тужилачка страна, да ли остварење свога иотраживања на основу поравњења са наследницом — институтом — X,, да ли пак непризнавање тестамента