Бранич

број 5 и 6.

б р а н и ч

стр. 265.

изводе теорије : да је кривица чедо рђавог друштвеног васиитања, дакде случајан произлод неупућепа живота, и труде се да то докажу подацима криминалне статистике, не увек тачним! Писац ових редака не одриче науци благодетног утицаја на усавршавање духа и срца човекова, али дозвољава себи и једно питање : зашто њени резултати нису вазда и у сваком случају истоветнп ? Доктор Причард и парпски апотекар Моро, као васпитани и научни људи беху убијце својих жена, најФинијим и најгрознијим начином! Код п остих преступника, н. пр. код крадљиваца, као да је са свим другојаче. Они за време истраге лажу, увијају, подплазе, куну се и т. д. доказујући тим како су невини. По осуди они задржавају стари план у одрицању кривице, и понегде с плачем говоре да се суд огрешио њиховом осудом, јер су поштени људи и добри домаћипи. „Ето нека суд пита општину о мом владању," узвикује после саоггштене пресуде коленовић Радован Крцвћ из Рибника, који нема куражи да убије, али по рђавој навици краде козе и т. д. „Па нека суд иита одборнике какав сам ја човек," кличе такође после осуде Димитрије Радовановић из Новака, сеоски неписмени адвокат, који завађа људе лажно сведочећи, и помало краде свиње. На примедбу, да њихове општине са одборницима и дају уверење да су рђави људи, онп одговарају : „е тако је, кад се људи на те изнизме без икаквог узрока." После се ошвање, али ипак до спровода на издржање осуде, неколико пута излазе пред председника питајући: да ли могу да обале иарницу , јер имају свецоке како су поштени људи и т. д. Да се вратимо нашој ствари. Изречена пресуда задовољила је дакле људску правду. Још замало, па ће невина крв злосретњег Радована да буде освећена крвљу седам здиковаца... Неколико дана по осуди, јави се суду отац Радованов Васиљ, да прими пресуду, јер не могаше стићи на претрее. Председник му укратко објасни садржину пресуде. Дпце поштеног старца сину необичним руменилом, кад сазнаде да су убијце на смрт осуђени. Да се могаше продрети у дубину његова срца, на једном његовом крајичку нашло би се једно местанце од освете, на ком су у том тренутку ромориле ове речи: „Сине Радоване, освећен си! Нека је мир твом праху! \ и Она бисерна суза, што се разли по оку поштеног и нежног оца, не издаје никакву крволочност, али је ипак само оваква осуда могла у неколико да изравна годем губитак сина храниоца.