Бранич

број 19.—24.

б р а н и ч

стр. 693

и убије човека. Лакомост и суровоот сачињавају његову природу он је циничан и одвратан, идечтичан је сам себи. Биће дакле, по Тардовој теорији, потпуно одговоран и то двојако, са гледишта моралног и социјалног, објективно и субјективно. Не само што смо у праву да се бранимо од могућег поврата његове суровости, не само што нам је дужност да га казнимо, него имамо право да га казнимо да му одмеримо казну у име његовог људског достојанства. Наравно да ни он нема слободне воље, али је једини међу свом петорицом без ичега болесног. У њега нема анатомских знакова криминалног типа, како га слика Ломброзо; он није ни луд ни епилептичар, код њега нема ниједнога знака Формалне хистерије. Може бити да је нешто неврастеничан, али смо то сви ми потанко. Он нема ничега заједничког са дивљим људождерима и код њега се не нала^и већина физичких знакова дегенирисања. Нико из његове породице није био злочинац, атавизам, дакле, нема никаквог удела у његовом делу. Његова индивидуалност недирнута, здравље му је добро, те га треба сматрати као одговорног и то управо зато, што је неваљао по самој својој природи. Кад се све те тако различите хипотезе, низане за последњих двадесет година 8 ), узму буквално и у свету своме иространству онда ће положај Тардовог ученика бити најзгоднији. Али како овде није реч о каквој сјајној дискусији пред конгресом, него о простој клиничкој опсервацији, о случају који ваља непристрасно разумети, мој противник признаће са мном заједно ово: 1. и ако нико из породице овога човека није био у затвору као злочинац, његов отац, затрован алкохолом, сифилисом, туберкулом или другим каквим отровом 9 ), био бруталан, свађалица, насртљив, а толико је довољно, да његов син прими у наслеђе тежњу ка пароксизму; 2. он сам, без сумње, не наличи на каквога канибала, али 8 ) Тард се постарао да докаже, кроз колико је супротности пропма жеља да се злочин изједначи са каквом неврозом или патолошким стањем. Ми смо видели, како Ломброзо поредом злочинца сматра час као атавичара, час као епплептичара, хистеричара, дивљака или луду. Венедикт је вахабонде изједначио с неврастеничарима, лењивцима и пљачкашима, код којих јераздражљива слабост нарочита оддика. Мањан и Фере начинили су од покварена и неваљала злочинца дегенерисаног човека. Лоран је код великог броја затвореника открио знаке физичког дегенерисања. По моме мишљењу у свакој од ових доктрина има извесаа део истине. 9 ) Што се више удубљује у психо-Физиолошке студије криваца, све је јасније, у каквим огромним сразмерама јача улога затрованости. Затвори су пунп синова алкохоличара, сиФилистичара, невропата, туберкулозних и т. д. Од сада се може тврдити, да су правило злочинци са знацима каквог несрећног наслеђа.