Бранич

стр. 700.

б р а н и ч

број 19, —24.

мере, у којима је васпитан. Ја га сматрам као веома опасна, антипатична, мрска. Разумем да га треба угњавити, али једино из осећања страха за друштво и моралне одговорности, али не са разлога мудрости, ФилосоФије и правде. То би било рушење опасности и гнусобе, извора надражења за мој нервни систем, К0 Ј И Ј е ј° ш веома инстинктиван и врло мало подложан разум. Већина људских дела нема другу побуду. У једној од својих књига 14 ) Анатон Фрања овако о томе пише: „Везана аргументација о каквом сложеном предмету увек доказује само способност духа онога, који том аргументацијом управља. Веома је потребно, да људи знају за ту велику истину, пошто се никада не управљају по памети. Воде их нагон и осећаји. Они слушају своје страсти, љубав, мржњу, а нарочито спасоносни страх. Људи претпостављају религију философији и разликују само да оправдају своје рђаве наклоности. своја неваљала дела. То је сметња, али се опрашта... Ф илософски системи су успевали према ђенију својих аутора, а можда се код кога од њих нису могли наћи карактери истине, за чију су се победу они борили. У моралу су подржавана сва мишљења, и ако се понека који пут сложе то бива због тога, што се моралисте старају, да се не заваде са вулгарним осећајем и простим нагоном. Кад би слушали само чист разум, он би их, различитим путевима, одвео до најмонструознпјих закључака, као што бива код извесних религиских секта, чији су аутори, егзалтирани усамљеношћу, презрели неразмишљени пристанак.... Треба слушати срце, које је за човека сигурнији вођа од памети. Та света и спасоносна истина основ је свију вера." Што се варају Ломброзо и његова школа, Полан и Шард, то је, без сумње, због тога, што нису познавали ту мудрост и што су мислили, да проблеме криминалитета и моралне одговорности могу решити једино с помоћу логике. Због 1 тога су сви дошли до закључака, који се не могу применити у практици. Никако не треба тражити у домену идеја разлоге, који су довољни да нас овласте да казнимо злочинце, који ремете наш мир и грозе нашој сигурности, јер ће бити одређени сви наши трудови, да одржимо начело моралне одговорности, која не постоји према сувременим сазнањима у нсихологији. Правда, како је ми данас појимамо, јесте врста религије, којој је суђено, да једнога дана пропадне. Она је међутим јака по својој прошлости, по својој рутини, по свима најукорењенијнм навикама нашега духа. Домен правде није различан, него осећање, којима се људи руководе многоме чему. Човек, који мрзи

и ) 1<е 8агсНп сГ Еркиге (С. ]1<еуу)