Бранич

број 19—24.

б р а н и ч

отр. 701.

друштво, изазива у нама мржњу према себи и нама се чини, да он ту мржњу заслужује. Он нам је мрзак и ми га презиремо, па био болестан или не, слободан или одважан, а нарочито ако је напао на кога од наших ближих или на наше имање. Треба појмити, како је далеко час узвишене правде, час кад ће наш дух пошто срце буде одвојено од ускога егоизма и страха, према најстрашнијим убицама осетити благо и сажаљиво милосрђе! Кад би се данас судови показивали милостиви и злочинце слали у болницу као болесне, у место да их казне, народ то не би разумео и више се не би обраћао судовима, него би сам делио правду. Мирно и заједничко мњење злочина у име друштва, постало би, у томе случају, индивидуелно, лично, дивље, и поред свега прогреса. Част чини нашем добу, што је погодило да нема слободне воље, да нема ни моралне одговорности, да злочинац припада нервној патологији, да је резултат болеснога наслеђа и рђавог васпитања. На другој страни опет била би заблуда, кад би се из наших душа избрисала свака освета и природне инпулсије замениле памећу, као кад би били одиста просвећени! И ја сам сматрам као веома слаб, веома несавршен, а за част човечанства 'и мрзак начин, на који се данас суде дела окривљенога. Хијерархија казни, која је данас усвојена, подложна је многим критикама. Али ни Ломброзова и ГароФалова метода, ни Поланове, па чак ни Тардове идеје изгледа као да се не могу усвојити у практичној примени. И поред знатних истраживања, важних књига, сјајних дискусија и полемика, које трају 20. година, ипак се није дошло до најбоље измене кривичнога поступка и казненога законика. Има само једна од ретких реФорама, које имају известан изглед на успех. То је стварање — по жељи Манановој и његових ученика ■— мешовитих кућа, пола болница, пола затвора за злочинце, чији дух није потпуно помућен, него га је обузела болест, толико позната и испитана, да поротници могу пристати на то, што се зове олакшавна одговорност.' 5 ) Та полу-мера, и ако ће за многе реФорматоре бити сасвим недовољна, ипак би била озбиљан пут новој ери, јер напредак неврологије 15 ) Ако се опомињете онога, што сам мало час рекао, видећете, да нема ни једног злочинца, који би био без интедектуадних мана, те би с тога све осуђене требало иослати у неку врсту болница — затвора. У практици би било довољно, да се тамо шаљу они, чија би одговорност била ублажена, они, за које можемо доказати, да пате од озбиљне нервозе или оиадања интелектуалних моћи. Никако, у осталом, не треба крити, да ће додизање таких кућа коштати скупо.