Бранич

45*

Б Р А Н II Ч

СТР. 691

а државни суд судије, које познају сва питања антропологије, социологије и криминалне психологије. Ја знам, да ће моје вештачко мишљење јако утицати на поротну пресуду и одмеравање казне. Пет убилаца имам да испитам: 1. Једног несумњивог епилептичара, који је у наступу запалио мајур и убио једнога човека не сећајући се доцније ничега. 2. Једнога алкохоличара који је у наступу делиријума са халуцинацијама, исекао својега друга, за кога му се причинило да је нека Фантастична и страшна животиња; 3. Ваше-а, убицу чобана, који је лутао по друмовима у Француској и убио дваестак жртава. 4. Једног заљубљеног неврастеничара, који је у страховитом наступу љубоморе, убио своју метресу и сам покушао да се убије. 5. Једног лопова, који је у тренутку кад су га изненадили у обијању касе, учинио употребу од ножа, што га је носио уза се. Ту петорицу бедника ваља казнити, да би се спасло спокојство грађана, и то сразмерно према кривици свакога од њих. Да би се боље обавестио, позваћу на саветовање једнога криминалогисту талијанске школе, једног Полановог и једнога Тардовог ученика и ма кога од наших одличних судских лекара. Да видимо најпре лекарско мишљење. Епилептичара ће просто послати у болницу или, ради веће сигурности, у лудницу, пошто је он апсолутно неодговоран за своју болест и несреће, које она собом доноси. Алкохоличар може бити сматран као одговоран за своју затрованост али ни алкохоличар не постаје сваки ко хоће, за то је потребна нервозна, а често и наследна склоност. Осим тога он је у тренутку учињеног злочина, био у стању апсолутне несвесности, у делиријуму. Најбоље би, дакле, било послати га у какав нарочити асил пола болницу, пола затвор, одакле би могао изаћи тек кад се потпуно излечи и кад престане могућност рецидиве. Ваше, убица чобана, одиста је нека врста лудака, ма да о обичним стварима из живота говори и резонира прилично рааумно. Сама прекомерност његова злочина спасава га од џелатове руке. Да има на врату само једно убиство, био би осуђен на смрт, а не би га ни слали судском лекару на проматрање, али је он толико пута засићавао своју ужасну манију, и то без каквог разлога, просто ни зашто, из задбвољств^, да га треба третирати као животињу с пометеном свешћу. Рећи ћемо, дакле да је само у пола одговоран, да има за се олакшавне окслности