Бранич

6*

број 1 .

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

стр . 83.

На страни 159-ој, говорећи о клаузи »без обвезе (оћпе оћН^о, 81пе ођН§о, аапз ^агаггИе) г. Миловановић вели: »да индосант њоме себе осло6ођа.ва обавезе ио меници." Међутим не наглашује ништа о томе, да ли се овом клаузом може иослужити и трасант код вучених меница на сопствену наредбу, кад је он код оваке менице и траеант и индосант, те би према горњем изишло, да се овом клаузом у овом случају може и трасант користити. Док у ствари, и у пракси и у теорији код нас, расправљено је то питање за трасанта негативно, т. ј. да према природи обавезе његове и постанку менице, трасант се не може ослободити обавезе горњом клаузом. (Угледом па Француску теорију и законодавство, које је служило за базис нашем меничном законику.) Ово је било нотребно изнети од многих других ствари,које су ушле у ову књигу, као излишне. На страни 173-ој, говорећи о преносу (жироиндосману г. Миловановић вели: » 1. Ано се стави име онога на кога се иреноси, ондајеиун индосамент или индосамент са именом А одмах затим на стр. 174-ој у рубрици »Облик пндосамента® вели : »у пуном индосаменту мора бити : Име индосатора, примљена вредност, датум препоса и име индосанта®. Читалац, неук мепичном праву, не би се умео наћи кад би прочитао ово о пуном преносу. Јер, док у деФиницији пуног преноса — а она је главна за ученика — на стр. 173-ој стоји, да је пун пренос, кад се стави само име онога на кога се преноси, дотле опет на страни 174-ој представљајући облик овог преноса стоји, да пун пренос мора имати цоред имена онога на кога се преноси меница (индосатора) још и оно, што је наведено у оној рубрици о облику преноса. Карактеристично је, да у оба случаја и у деФиницији, и у представљању облика пуног преноса, г. Миловановић није дао ученику, читаоцу, прави појам о пуном преносу, јер нити је пун пренос оно, како он то деФинише на стр. 173, нити је оно, како га - представља обликом на стр. 174-ој. Доказ је за то сам онај његов наведени пример на страни 174-ој који гла-си : „За мене платите по наредби г-на Гргура Илића. Вредност примљена. Београд 28. дек. 1898. Бранко Нешић." Из истог се види, да поред свију оних реквизита за пун пренос, који се траже : за битност његову и које је изнео г. Миловановић на стр. 174-ој, нема оне клаузе која чини меницу преносивим папиром а то је оно : в по наредби«, а коју је опет у свом примеру метуо.