Бранич

број 2.

О УОЛОВНОЈ ОСУДИ

отр . 159.

садржи врло* је двосмислен у овом погледу, и било је муке док је протумачен, због чега је ово правило оспоравано. I. Злочини и преетупи. 153. — Тако на првом месту, допугптање одлагања не зависи од озбиљности дела. Допуштајуки обустављање казни затвора, без граница, т.ј. ма колики да је затвор, који се казном изриче, законодавац је хтео управо да се ова могућа мера примењује и у злочиним делима. Осуђеник за дела, квалиФикована као злочин може дакле бенефицирати одлагање, а да се при решавању истог не прави разлика: да ли је затвор изречен услед признања олакшавних или казну умањујућих, и извињујуКих околностп. 17 ) У осталом, одлагање, кад је реч о злочину, могло би се само изузетно узети у процену, и не допустити због озбиљности дела и дузкине трајања казне, ако се нађе у конкретном случају, да ово треба узети у рачун. Ово су дела, која очигледно представљају нормално поље примене ове мере. II. Специјални преступи. 154. — Установом овог новог начина за предупређивање поврата, законодавац је поглавито мислио на опште или обичне преступе. Ипак и код сиецијалних преступа, у разном смислу ове речи, из разлога, које смо већ показали, може бити условне осуде, баш кад нису недопуштене ни олакшавне околности код њих. 18 ) У почетку _се нравознанство устезало да допусти условну осуду код ових престуна ; покушавало се у неким одлукама, да се ограничи примена условне осуде више или мање ужим и произвољним границама. Правознавство се бојало, од распростирања нове мере и у област специјалних закона, код којих не може бити поврата, било је бојазни да се тиме не поремети њихова економија, и не компромитују специјални интереси, које чувају ови — специјални ") У овоме је ирактично ередство, да се под овим хипотезама, иоирави закоиска строгост. Инак треба иризнати, да они исти раздози, који нису допуштали да се чдан 463 у опште нримењује и на нреступе, ван кривмног законика, могу слепо довести на резоноваае да не треба одобрити одлагање у овим предметима. 18 ) Бордо. 14. Августа 1891 I). 92. 2. 61. Нанси, 7. Нов. 1891. В. 92. 2. 61. Шот. 18. Мај 1892.В.93.2.25. (Види нод одлуком, 1ез сопс1. сопГ. соп*. <1е Нере^ев). Такође види потпуно издагаље система у аДез сопс1. с1ет. ВапЗогп. Три су мишљења: одлагање се не може применити: 1. ако приступ предвиђа саециуалаи закон-, 2. — или закон, који не донушта олакшавне околпости, 3. или Фискални закон који даје администрацији право равнања. Ове су разне сметње произвољне. 0 ономе што се односи на ово носледње мишљење види побијање код г. Сари-а. Р. 93. 1. 157. .