Бранич

број 2.

ii 3 с у д н и д е

стр . 171.

брана тражи, није доказано § 81 грг. зак., и с тога се молилац и ма одбити од тражења ове забране као недоказаног. По жалби повериочевој Касациони Суд поништио је ово решење примедбама својим од 4 децембра исте год., Бр. 10200, које гласе: „Погрешно је суд одбио жалиоца од тражене забране са разлога, што је пријем менице означен са речју »дугују,® у место »примљена,® који је израз употребљен у § 92 трг. зак., јер пријем је изражење трасатово наспрам имаоца , којим се он обвезује, да ће, кад буде време законитом имаоцу новце положити, а меницу узети те према томе и реч »примљена® може се заменити каквом другом речи, која исто значи. поигго је довољно, да трасат само искаже јасно вољу да се меницом обвезује, а потпуно је све једно којим ће изразом то рећи." Према овим примедбама првостепени суд је донео друго решење, којим је тражену забрану одобрио. Ћуприја. саопштио Мих. М. Радивојевић.

VII. У два маха осуђиван — за просту и опасну крађу и сад признавајући и треће дело опасне крађе^ доброг је владања. Поротном пресудом неготинског првостеп. суда од 28 септ. тек. год, № 11888 осуђен је Никола Милетић из Салаша због опасне крађе на 20 година робије у тешком окову. Разлози суда гласе: Према одлуци поротника суд је нашао: Да ово дело, по својој казнимости долази под одредбу тач. 1 § 223 казн. зак. према коме се зак. пропису има обојици (оптужен је још један) казна одмерити, но на спрам оптуженог Николе с погледом и на његово признање као олакшавну околност из тач. 7 | 59 казн. зак. као и на § 71 крив. зак. јер се налази у поврату, ношто је пресудама ћупријског и књажевачког првостепеног суда, био раније осуђиван за дела истога рода а није протекло време од 10 година.... Признање оптуженог Николе, суд налази, да у овоме Случају не може бити, као испуњење услова § 243 казн. пост., да се за ово дело на смрт осуди, јер како за постојање самога дела, тако и у погледу учиниоца, нема никаквих других доказа, сем признања његовог по што се прив. тужитељица није хтела на своје наводе да закуне, да би бар то њено казивање могло бити као доказ о по-