Бранич

отр . 634.

б р а н и ч

број 7 и 8.

Тако звано »материнско ираво , к или појаву: да се сродство одређује не по оцу него по матери, држали су пре за каириц или куриозитет, као што Херодот вели: »Инак Ликијани, који иначе нису други народ, имају чудноват обичај: они се зову по матери а не по оцу." Но сад се зна, да материнско право још и данас постоји код аустралијских урођеника, код већине индијских племена у Северној и Јужној Америци, код многих народа на јужном мору и на малајском архипелагу, као и код многих афричких народа око полутара, дакле код масе народа и то најразличнијих раса. Ова и слична открића довела су до уверења: да су и националне розлике у праву и обичају највећим делом саме разлике у стуињу развића. И тако је постепено сазрела мисао о оиштој историји развића ирава и обичаја. За њу је то што поједини народи и поједина времена пружају само грађа. То је мисао сазнања, које је добијено путем апстракције или систематског упоређења чињеница, а не само т. з. »опште историје,« која целокупно човечанство узима као јединиду, и при том поступа као и пре, т.ј. хронолошки ређа поједине чињенице једну за другом, апстрахира, не пореди и тако не доспева до општег сазнања. Ако не сви а оно бар већина до сад предузетих покушаја: да се одреде, уреде или групишу појаве на пољу права и обичаја, и то према њиховом извору, или према њиховом општем следовању по историјском развићу и по сроству или заједници, — имају једну велику погрешку. ФилосоФија при том још једнако игра улогу несигурну, т.ј. при том се највећим делом не полази од чињеница, већ унапред схваћеног мишљења, или мање више произвољних претпоставака. А ове априористичне идеје не подвргавају се личном испитивању. Час се лако подаје мисли т. з. „ моралног одређења човечијег род а« и из тога се изводи, да је то, што је нашим данашњим етичним појмовима и захтевима најудаљеније, морало и увек бити најстарији или првобитни стадијум, а при том се сасвим заборавља, да на етичном пољу уопште нема никаких марљивих величина или дистанца, никаких разлика у ступњима, да нема никаког мање или више, него само: или — или, бити или — не бити.