Бранич

стр. 920.

б р а н ii ч

Ч ;рој 10-12

чпнс. Но она се није дотакла држава са старим уставпма као што су Енглеска и Угарска. За тим делимично нп оних усгава, који су постали под утицајем Француске теорије о ропуо1г сопзШиапк. Неки од тих устава допуштају избор особених ревизионих комора, са тако рећи специјалним народним мандатом. Значајно је и то, да данас романске државе, или не познају ннједне такве Форме, као Италија и Шпанија, или нознају само такве, које не дају никакву или врло незнатну заштиту мањини као нпр. Португалска и Француска. Што се нарочито Француске тиче, то је она само у еФемерним конституцијама из времена револуције и друге републике познавала отежавање уставне промене, поводећи се за Америком. Повеља (СћаНе) од 1814 г. и повеља редигована 1830 г. савршено ћуте о томе. Привидни устави оба царства готово и не заслужују да се о њима говори. Данас пак о промени устава решава прво ироста већина у свакој комори, па се то онда износи пред обе коморе удружене у Народну Скупштину, у којој се тар;ође одлучује простом већином, разуме се свнју чланова скупа. Ако је дакле већина у потпуном броју присутна, то је у стању да сломи сваки отиор и најугледније мањине. Па ове одредбе упутило је Французе стечено искуство да су сва опсежна заштитна средства недовољна била да огарантују сталност уставу. С друге стране романски народи, а у првом реду Француски, никад нису водили озбиљног рачуна о мањини. Старо-римска замисао о државној омнипотенцнји Романцима је и сувише у крви. Они су, нарочито Французи у својмм уставима, прокламовали американска правила о правима индивидуа и индивидуа удружених у мањине. Но у ствари и тамо је, а нарочито опет у Француској, државни разлог свагда безобзирно газио мањину која му се опирала. У већини других савремених устава мисао о заштити мањине добила је више или мање снажан израз. Тако у Низоземској, у Белгији, у Норвешкој, у државама Балканског Полуострва, за тим у Швајцарској, у којој је не само већина швајцарских грађана него и већина кантона, која можда представља мањину становништва, мора да гласа. Тако у Немачкој Царевини, где у савезном већу четрнаест гласова имају „уе^о« против уставне промене, тако у већини држава царства, међу којима баш Пруска чини изузетак, у којој је само