Бранич

130

Б Р Л Н II Ч

зло приписивало слабом сузбијању кривич. дела, судској злоупотреби осуда на затвор мањи од годину дана. И заиста, нема сумње, да ове кратке казне, противу којих се толико викало, доприносе више поврату, но дужи затвор. Што се год пре врати престугшик у ону друштвену средину, у којој се он осећа све више стран, због свога доскорашњег бављења у нарочитој средини, непоправљивој, скроз поквареној, — тим пре ће се он вратити своме преступничкоме животу. Хоће ли овим да се каже, да дуге казне чине моралнијим, или да мање деморалишу? Једина корист отуда је, што се одлаже поновно манифестовање рђаве склоности, коју дуге казне мање лече, но што је развијају. Замењујући делимице ћилијски затвор општим, мислило се поправити стање ствари. Али баш ова замена допринела је, те су се казне затвора све више скраћивале, да би се на тај начин дала накнада за већу строгост казне. У осталом, ћелијски систем затвора није одговорио очекивању оних, који су га уздизали, изузев у случајевима, где осуђеник, благодарећи пожртвовању разних друштава за заштиту, није био изолисан, већ напротив окружен моралном средином. Најзад многе су наде полагане на прогон.тво (1885). Сурова мера која је потекла услед очајног егоизма целине (друштва), као што злочин проистиче из очајног егоизма појединца! Када би аксиома „бишНа знпПЉиз" била истинита у погледу казнене терапије, ово херојско срество требало би да је имало свога дејства. Међу тим, оно није било ни од каква дејства, сем што су судови постали много блажи, што су се од тада клонили да изричу извесне казне, које су за собом повлачиле пригонство. Поврат је, међутим, све више растао. Закон Беранжеов је изгласан и примљен с осмејком од озбиљних људи и оних, који имају вере једино у силу. Ну, на њихово велико изненађење, благост је учинила више од силе. Закон од новембра 1891., није могао показати своје дејство пре две до три године. У години 1892. поврат код преступа, који је дотле непре