Бранич

ЗАКОН О УСЛОВНОЈ ОСУДИ У ФРАНЦУСКОЈ

101

стано растао, достиже свој врхунац : 105.380 криваца у поврату. Од тада, овај број је непрекидно опадао; у 1899 години он је сишао на 88.183. Да је поврат, после 1892., продужио да се умножава у истој сразмери као претходних година, било би у место 88.183 случаја поврата на 170.000. Да ли се на овом резултату има благодарити закону о прогонству, сасвим или делимице? Сасвим, то је немогуће; бројеви нам то најбоље показују. Из године у годину опадао је број прогонстава, услед нерасположења судова према казни, или, бол^е рећи, услед распростртог узерења о _њеном слабом дејству, као и о њеној нечовечности и тешком практичном извоћењу. Од 1737 случајева у 1887. години пао је овај број у 1899. на 662 случаја. Укупан број осуђених на прогонсгво, у овом размаку времена, које од стране поротних, које од стране среских судова, није пр:лазио бројод 11262. Требало би, дакле, објаснити зашто нема поврата код извесног броја лица, који је тешко и приближно одредити према горњим подацима, но који је број зацело много већи. Ну, може ли се бар рећи, да је прогонство имало удела у опадању поврата? На то немамо права, јер у времену између 1885. као године, када је донет ззк, ј Н о прогопству, и 1891., када је донет закон о условној осуди, први ј 2 закон имао времена да покаже своје дејство, а он га међутим није показао. Према томе, по здравој логици, имамо права да опадању поврата тражимо објашњења у закону од 1891. Овај закон не даје нам истоветне аритметичке резултате. Од године 1892. до до 1899. укупан број условних осуда попео се на 185.918. Ово је више но што треба, да се види бројно опадање поврата. Морамо напоменути, да, што је један део условних осуда опозват, сразмера тих огозивања у којој се изражава — као што се помиње у једном извештају криминалне статистике — „нарочити поврат бенефицијара закона Беранжеовог", увек је била врло мала и у поступном опадању. Ако се сравни, из године у годину, број оних, којима је условна осуда опозвата, са бројем оних, који су условно осуђени (а да се никако не иде више од пет година у назад, према самоме