Бранич
ЗАКОН О УСЛОВНОЈ ОСУДН У ФРАНЦУСКОЈ
133
још никако нису осуђивани, бити охрабрени да изврше свој први покушај у злу, имајући у изгледу једну сасвим платонску осуду, без икакве казне. Другим речима, ако би била оправдана нада, пре вотирања закона, да ће се број поврата смањити, да би онда била оправдана бојазан, да ће се умножити број први пут осуђених. Је ли се ова бојазан оправдала? У први мах је изгледало да јесте, али, као што таблица показује, ово дејство било је пролазно.
Г одина
Први пут осуђени Јр. судом
Први пут осуђенипоротним судом
1890
112.333
1.235
1891
118.655
1.161
1892
124.680
1.217
1893
125.304
1.278
1894
126.837
1.205
1895
121.800
992
1896
115.556
1 004
1897
114.017
1.074
1898
109.413
980
1899
107.990
969
Као што се види, од године 1892. до 1894. опажа се привремено повећава ве броја лица, први пут осуђених — или управо продужење умножавања тога броја — али, после 1894. овај број стално опада, како у поглеоу злочина тако и преступа, и спушта се испод броја у 1890. години. Али што је значајније од ових бројева, у којима се огледа потпуно психолошко дејство закона о условној осуди на преступничким ђацима, то је његов пријем од стране јавног мишљења. Јавно мишљење, у опште, буни се противу некажњења криваца (и ако се више противи, и с правом, противу осуде невиних)., Па откуда то, да је јавно мишљење примило са очевидном симпатијом ово полу-ослобођавање, ове по изгледу смешне пресуде, које објазљују пресуде одређене, да у 98 или 99 случајева остану неизвршенеР