Бранич

ЗАКОН О УСЛОВНОЈ ОСУДН У ФРАНЦУСКОЈ

133

још никако нису осуђивани, бити охрабрени да изврше свој први покушај у злу, имајући у изгледу једну сасвим платонску осуду, без икакве казне. Другим речима, ако би била оправдана нада, пре вотирања закона, да ће се број поврата смањити, да би онда била оправдана бојазан, да ће се умножити број први пут осуђених. Је ли се ова бојазан оправдала? У први мах је изгледало да јесте, али, као што таблица показује, ово дејство било је пролазно.

Г одина

Први пут осуђени Јр. судом

Први пут осуђенипоротним судом

1890

112.333

1.235

1891

118.655

1.161

1892

124.680

1.217

1893

125.304

1.278

1894

126.837

1.205

1895

121.800

992

1896

115.556

1 004

1897

114.017

1.074

1898

109.413

980

1899

107.990

969

Као што се види, од године 1892. до 1894. опажа се привремено повећава ве броја лица, први пут осуђених — или управо продужење умножавања тога броја — али, после 1894. овај број стално опада, како у поглеоу злочина тако и преступа, и спушта се испод броја у 1890. години. Али што је значајније од ових бројева, у којима се огледа потпуно психолошко дејство закона о условној осуди на преступничким ђацима, то је његов пријем од стране јавног мишљења. Јавно мишљење, у опште, буни се противу некажњења криваца (и ако се више противи, и с правом, противу осуде невиних)., Па откуда то, да је јавно мишљење примило са очевидном симпатијом ово полу-ослобођавање, ове по изгледу смешне пресуде, које објазљују пресуде одређене, да у 98 или 99 случајева остану неизвршенеР