Бранич

134

Б Р А Н II Ч

То долази отуда, што оне, и ако се материјално не разликују од правог ослобођавања, оне ипак остају, у погледу духовном, осуде, а то је главна ствар. Са гледишта друштвене одбране, право кажњење, као и права управа, као израз јавног мишљења, не састоји се толико у извршењу ' казни, колико у судској обзнани. Друштвена потреба, којој одговара кривично правосуђе, не састоји се у томе, да се зло враћа злим, већ да се одрицању друштвених начела, која злочин одриче тиме што их нарушава, друштво стави на супрот њиним свечаним потврђивањем, и да се јавно жигоше њихова повреда. Количина казни, број месеци затвора или новчане казне, служи, пре свега, да определи тежину ове осуде. Па и ако се казна не би никако извршила, она би задржала у неколико своју метринку вредност, што није све једно. Алиуслучају условне осуде, она је нешто више; она је извршива под условом; и оео кажњавање на хартији истоветно је са папирним новцем, који не губи ништа од своје вредности, када се може претворити у злате. Морамо још напоменути, да су судови позвани, да подигну много више ниво оних казни, које изричу условно, но што би то иначе чинили. Дакле, закон од 1891. имао је јаког дејства противу злоупотребе кратковремених казни, и у исто време потпуно осветлио субјективну и моралну природу казне. Превео с француског Др. №. Миљковић.