Бранич

482

БРАН11Ч

претпоставља увек кривицу, а ова се без слободне воље не да ни замислити. Па, пошто је науком утврђено, да слободна воља не постоји, то онда отпадају и кривична одговорност и казна. Овако резонује Клииел у својој расправи : „Ое^еггшшзтиз ппс! 51га{е"(ЈЗ). Међутим Билов у расправи „иПИепзћеЈбћеМ ипс! б1га!гесћ1",(14) заступа сасвим обратно гледиште, и ако скроз прожет детерминизмом. И ако је потпуно убеђен да слободне воље нема, он ипак хоће да одржи потпуно кривичну одговорност и казну. С тога он ипак прибегава некој врсти релативне слободне воље, коју он претпоставља увек, ако је дотични радио онако, како то одговара његовом карактеру и унутрашњој природи, и ако није био под каквом спољном принудом (стр. 589.). Карактеристично је, како Билов брани ово своје гледиште. Између осталога он вели: „И ако је поједини акт воље (радња) нужан производ дотичних околности, мотива, који из њих потичу, и човечјег карактера, то ипак, и поред тога што мотиви утичу према закону каузалности, човек остаје одговоран због свога карактера и своје природе, дакле зато, што је такав, и што су на њ мотиви утицали и морали тако утицати." Држимо, да није тешко увидети колико противуречности лежи у оваквом појимању кривичне одговорности. Према томе, остале разлоге Биловљеве нећемо ни наводити. Признавати потпуно закон каузалности и детерминисање наших радња појединим мотивима, па ипак бранити кривичну одговорност на овај начин, значи оскудевати у логици и противуречити себи. Као год што је прво мишљење, које наведосмо, (Клипелово), неосновано, тако је и ово друго сасвим противуречно. Тврдити, да, пошто слободне воље нема, не може бихи ни кривичне одговорности ни казне, значи не водити рачуна о циљу и задатку државе. Држава постоји ради остварења извесних културних задатака, те, према томе, мора сузбијати и спречавати све, што смета остварењу њених задатака. А злочин је несумњиво је-

(13) 2. Вс1. X, стр. 534. и сл. (14; 2. ВсЗ. XVI, стр. 582,— 601.