Бранич

4

486

Б Р А Н II Ч

дине појмове о урачуњивости, вели, „да се душевни живот злочинца не може посматрати у појединостима, већ се мора узети као једна недељива целина." Према томе он даје овакав појам о урачуњивости. Урачуњивост је прашлно опредељшање мотивима. Ко на мотпве прашлно реагира, тај је урачуњив. Даље, вели, да се ова мисао може и овако изразити: Урачуњив је сваки оушевно зрео и Оушевно зарав човек у стању неаомућене свести. И сам Лист, у току свога предавања, увиђа, да постављање овакве дефиниције о урачуњивости није без могућих замерака. Према томе он и сам покушава да ставља извесна питања и иззесне замерке, које се критички могу гтставити. Пре свега, према Листовој дефиницији сваки нормалан човек урачуњив је. Злочинац се казни баш зато, што је нормалан. А ако на мотиве реагира ненормално, онда је неурачуњив. С тога он одмах ставља питање: Шта је то нормална реакција? То је мерило за нормално реагирање, и зар већ сваки злочин није уједно одступање од нормалног владања просечног човека? Друго питање је у овоме. У колико је циљ казне да ствара или отклања мотивисане представе, у колико, даље, казна треба да поправља или застрашава, у толико траба да на другој страни постоји пријемљивост за мотиве, које казна треба да даје, гта да она (казна) буде оправдана, и да она буде мерило за разлику између злочина и лудила, између казнионице и луднице. Али, када се зна, да се склоност ка злочину казном не лечи, као и попразка и застрашење не постизавају, и када се казном друштво једино обезбеђује, и то погубљењем, прогонством или трајним затварањем злочинца, — када, дакле, о мотивисању казном не може ни говора бити, на што онда узимати мотивисање злочинца као претпоставку за кажњење? Лист је сасвим тачно увидео ову противуречност, у коју долази постазљањем онакве дефиниције о ура-