Бранич

488

Б Р А Н II Ч

Опредевивање чове ;је воље мотивима тако је непоуздано мерило за кривичну одговорност, да је најсигурније и не узимати га у обзир. Докле и колико мотиви утичу на чију вољу, то је управо и немогуће определити. Једни истимотиви разно ће утицати на разне личности. А шта је управо „нормално опредељивање мотивима", то је оно баш што може да буде спорно. Ако се узме, да јз нормално реагирање на мотиве само онда када човек не греши и не чини кривична дела, онда је свако чињење кривичних дела ненормално реагирање на мотиве, те према томе нема ни урачуњивости. С тога држимо, да је за појам урачуњивости најбоље задржати ону дефиницију, коју смо ми раније поставили. А као основ за кривичну одгозорност узети просто анти-социјално држање злочинаца према друштву, на основу кога држава употребљује своје право самоодржања тиме, што дотичнога злочинца издваја из дотичне средине и употребљује према њему нарочите мере безбедности. Да не би опет понављали оно, што смо већ раније помињали, ми овом приликом упућујемо на већ постављену разлику између злочинаца и умоболних и на различно поступање према њима. Пратећи литературу, која се односи на питање о урачуњивости, наилазимо веома често на противуречности или на погрешно извођењс конзеквенција. Ово долази отуда, што се кривична одговорност махом узима у смислу „личне кривице", урачуњивост сматра као стање у коме се злочинцу кривично дело може у личну кривицу приписати, Када год који од детерминиста падне у грешку, да кривичну одговорност постави на њену стару основу, личну кривицу, он неминовно долази до погрешних закључака. Примера ради, ми ћемо навести једно место из предавања др-а Алетрина, приватног доцента у Амстердаму, које цитира професор Ван Хамел у својој расправи „Кпгшпа1-Ае1:1о1о§1е"( 16 ). „Природњачко схватање живота, примењено на

(16) 2 Вс1. XXI стр. 357.