Бранич

ДУХ МОДЕРНОГ КАЗНЕНОГ ЗАКОНОДАВСТВА

47

извесно време. Новалење нема сврху да судијн да право помиловања него моћ, да одложи извршење казне и да осуђенику пружп прилику, да ваљаним владањем стекне опроштај силом закона. Судија, дакле, сме осуђенику осигурати опроштење изречене казне на случај, да исти испуни извесне услове, чиме се показује достојан овог правног доброчинства. Плаши се тога, да ће ова повластица штетно сталности и угледу закона. Овајеплашња основана, ако би судије олако допуштали иогодбено опроштење казне; али ако судије од свог права чине мудру и одмереиу употребу, то погодбено опроштење казне не само што неће тптетити угледу закона, већ ће га подићи; јерће тада правно доброчинство опроштења казне припасти само онима, чије се кажњавање не може признати као захтев јавне правичности. Само нрви пут осуђеном сме се казна слободе условно опростити, и само тад кад трајање ове казне не достиже 6 месеци. Ако је осуђеник радио пз нискости, као што ће то бити увек случај нпр. код преваре, зеленаштва, и коришћења, опадања итд., то је условно опроштење искљученО. Ако је осуђеник у стању да надокнади злочинством учињену штету, не сме се дозволити условно опраштање све докле год не одговори дужности надокнаде. Најзад сме дозволити условно опроштење само ако дође до предпоставке да осуђеник неће више чинити зла. До ове предпоставке доћи ће судија ако се увери о искреном кајању осуђеника и о његовој одпуци за добро понашање. Издржи ли осуђеник нробу, која по швајцарском пројекту траје 5 год., отпада пзвршење казне; учини ли нак за то време злочинство, то ће се извршити пре изречена и сад заслужена казна. Ове реформе ограничавају примену казне у ужем смислу речи и замењују еасвим или делимично мерама, којима извесно припада кажњивост и које погрешљиви осећају као казне, но које по својој суштини претежно припадају пољу нревенци.је, или, ако се тако хоће, пољу спецпјалне превенције. У осталом основни принципи казненог законодавства остаће у суштини непромењепп. Па ипак ће тежња законодавчева бити на то управљена, да казном постигне сврху зиштите права и да у исто време одговори јавној свесности права, а да при том у испуњавању државне казнене власти уведе највећу економију. Казнозаконодавац мора бити веома пажл>ив у ф о р м и и распореду свог рада, и мора увек бити свестан, да од одређења чињенице зависе част и слобода неодређеног броја личности. Задовољавајући склоп закона може се само тако постићи, ако је законодавац начисто с оним тито хоће и ако је размислио о замашају прописа и о његовот примени на најразличније слу-