Бранич

48

Б Р А Н II Ч

чајеве. Ова јасност мислн може се постићи само самосталним мишљењем. Закоподавац који ради по туђим примерима мора доспети у зависност од свог узора и постаје против своје воље несамосталан. Узме израз обрат, из закона којим се служи, нремда овај израз, овај обрт не одговара погпуно његовој мнсли, н тако постаје несугласност између законодавчеве мисли и њеног израза. Законодавац не сме копирати, ако хоће да унесе одредбу пеког страног или пређашњег закона, нека је унесе у првобнтном склопу. У колико се законодавац што простије изрази, у толико ће се сигурније разумети. Од школских израза законодавац ваља да се потпуно ослободн. Школски израз је кратко, махом пенародно 3 . често и за учење рђаво означење. А законнк нема нигата заједннчко са уџбеннком, он је државна књига првог реда, његове су реченнце заповести, које треба да важе за деценије; нисан је за све држављане једне државе и ваља да га сви разуму. С тога ваља да је и грађа реченица сасзим проста. Реченично образовање у закону јесте проста главна реченица, вештачке реченице не смеју бити у закону. Законодавац ваЈва да избегава упућивања на претходна места радн довођења у везу; јер ће тим онај, који примењује закон, бити приморан да научи садржину закона, комбинујући разлнчна места. Ако му ова комбннација не испадне за руком закон се примењује погрешно. Упућивањем скопчана је још једна много већа опасност. Законодавац, који садржину једне одредбе допуњује упућивањем на неко друго место у закону, чпни то обично из угодностп и потребе, да се избегну понављања. При том врло лако изгуби из вида, какав правни смисао излазн из везе обеју одредаба, и да лп исти нотпуно одговора случају, који он треба да уреди. Тако постају нејасности у самом закону. Особито је упућивање неупућено у пројектима. Променн лн се једна одредба у претходним комисијама или у законодавним телима, лако се превиди, да ова или она одредба, која упућује на сад промењену одредбу, добнја битно другу садржину, која никако иије за тај уређенн случај, и која никако не одговаре законодавчевој мисли. Ако је пројект постао закон, тумачи се муче да изнађу прави смисао дотичног места, и досиевају не ретко до немилог разултата, да је та одредба у овом схватању постала само из превиђења, да је сад закон и да се може отклонити само изменом закона. Тако посгају познате контроверае у законодавству, које деценијама занимају теоретичаре и практичаре, а које ништа друго нису до законодавчева погрешка. Нарочито вал>а ослободити опште одредбе једиог законика од свега научног. Тако ће битп могуће да се у .један број рече-

3 У оригпналу: шсМ ДегИвсће (ВегекЉшш^).