Бранич

Г1РАВО НА ЗАКОНП ДЕО

105

Кверела је била целисходније средство; оно је принадлежила само овлашћеноме на закони део; била је највише лична и за кратко је време застаревала; дизана је само противу тестаменталних наследника, што је све одговарало бићу одношаја. Дужност позивања на наслеђе од сшране десцендената ч. асцедената. 1). По новели 115 тестатор је морао не само своје на закони део овлашћене десценденте и асценденте са њиховим законим делом да именује, но је, шта више, морао ове, овлашћене на закони део, да почаствује и позивањем за наследнике. Овим се није мислило, да је тестатор мор.;о овлашћене на закони део да именује за наследнике на њиховом пуном законом делу. Било је довољно позивање на наслеђе, па ма и на минимум, ако је закони део другојаче дат. Позивање на наслеђе на једну одређену ствар, или суму, било је довољно, као што је то изрично објашњавала новела 115. Спорно је поступање при условном позивању на наслеђе, јер о томе новела ништа не одређује. Правилно је, .да је позивање под потестативним условима могло да буде, а за друге услове важило је, као да нису ни били додавати. 2). Наредба Јустинијанова да се десценденти и асценденти почаствују позивањем на наслеђе, била је још у добу Јустинијановом један анахронизам (хронолошка погрешка). Већ у хришћанскоме добу царева није била ни једна више одређена изрека за позивање на наслеђе, у чијој би се употреби могло да види указивање неке особите части за хонориранога. У пракси се због ове неразумљивости прописа и њихове строгости помагало тако, што се у сваком прибављању десцедената и асцедената, наредбом на случај смрти позивање на наслеђе гледало и узимало, да је евентуално на неку одређену ствар. 3). При уговорима о наслеђу није се освртало на то, да ли су асценденти и десценденти позвати као наследници. У немачком закону није позната дужнст, да по-