Бранич

106

Б Р А Н II Ч

којник, оне, који су овлашћени на закони део, поставља и за наследнике. Основи за лишење наслеђа. Новела 115. је тачно побројала основе, који су давали право покојнику, да својим десцендентима и асцендентимаоткаже право на закони део, па и ту част, да их позове за наследнике. Ових тако званих основа за лишење наслеђа било је 14 односно искључења десцендената, а 8 односно искључења асцендената. Они су се заснивали од чести на преступима према личности покојниковој, а од чести на неком другом неправу. Умножавање ових основа није било допуштено, а њихово екстензивно тумачење било је неопходно. Сви су ови основи престављали кривицу; опроштај покојников, нре тестамента, одузимао им је силу. Искључивање десцендената и асцендената условљено је било тиме, што је основ за лишење наслеђа изрично у тестаменту морао бити наведен и, што је тај основ, у спору, био дужан, да докаже тестаментални наследник. Изрично одузимање наслеђа није се тражило. Основи, са којих је покојник смео да откаже право на закони део браћи и сестрама, нису били нарочито утврђени. О њиховој важности сам је суд одмеравао. Допуштало се т. зв. лишење наслеђа у доброј намери — ехћегедаИо ћопа теп!е. Покојник је могао, дн не позове на наслеђе овлашћене на закони део, па и да им ни закони део не да, ако би то било у интересу самога овлашћенога на закони део или његове породице. Ово је могло бити у случају презадужености овлашћенога на закони део или услед његове наклоности за расипањем. Приход из његовог законог дела, морао му се давати за издржање. в. Лица овлашћена на закони део. По римскоме праву били су овлашћени на закони део само сродници покојникови, а ти су: 1) Потомци (с1ебсепс1еп11б) свију степена. Небрачна