Бранич

164

Б Р А Н II Ч

једино противу оних који су у стању вољно да делају и да према томе једна таква радња под притиском принуде, не сме им се у кривицу урачунати. Способне личности могу путем психичке или физичке прииуде у погледу извесних кривичиих дела опредељене да буду. Оба случаја ових двеју принуда разликују се једна од друге у томе, јер психичка принуда, као елеменат при добијању воље у погледу нечег, извесну улогуигра, она је дакле од утицаја на вољу извесног лица, док међу тим физичка принуда, добијање воље или вољно делање извесног лица немогућном чини. Као основ, са које се урачуњивост као искључена има узети, јесте физичка принуда. У свима тим случајевима психичке принуде, привидни злочинац је пролазни објект и предмет — за извесну делотворну радњу која лежи изван његове личности; принуђени се у оваком случају узима у обзир као предмет а не као подмет свога делања; противу правни радња, оно дакле што је оно у самој ствари привидно учинио, стоји у каузалној вези са покретом његовог тела али не и вољом његовом и према томе, он за исту не може ни у ком случају одговарати. б. Заблуда. Заблуда је несугласност преставе са оним фактима, на које се иста односи, другим речима, несугласност између преставе и истине и то: било да нешто што се преставом за истинито држи, у самој ствари не постоји или обрнуто, да нешто што се оспорава, у самој ствари постоји или да замишљени одношај између двеју или више престава у самој ствари правоме одношају не одговара. Овај одношај може опет бити између два предмета или истоме може предметност у толико да оскудева, у колико су предмети на одношај између себе путем искуства и помоћу апстракције и општности добивених чињеница упућени. Строга деоба заблуда на оне, које се као такве не могу узети, не може се лако извести. Заблуда се не може такође делити на заблуду опажања и заблуду расуђивања, суђења, јер и најпростије опажање које у погледу извесног делања предузето буде, у исто је време суд; за овај суд, ово суђење као претпоставку извесног делања је свакојако свеједно, да ли нпр. кратковиди А. постојећи плод на дрвету држи за крушку, док је међу тим исти у самој ствари јабука или нпр. В. који изванредним видом располаже, са врло велике даљине перципирајући јабуку,