Бранич
КРИВИЧНА СТРАНА ЗЛОЧИНСТВА
167
јединаца; овом се примедбом не увиђа, да се позив на правну заблуду са фактички пронађеном заблудом не слаже. Наука о неважности правне заблуде губи према овоме сву оштрину своју, јер готово за све важније приватне случајеве извесних делателности противуправност фактички у народној свести чврсто почива, а у погледу којих је забрана код појединаца ма и под најпримитивнијим животним одношајима бар у неколико позната 5 ). IV. Аустриско кривично право држи се чврсто деобе између правне и фактичке заблуде и оглашава последњу за извињавајућу а прву за неизвињавајућу. Незнање кривичног законика никога не извињава (§ 3.) Овим није само речено о незнању у погледу казнимости извесног дела већ као што се из додатака к § 3 од 1803 год. и § 233 види и незнању у погледу норме и забрањености дотичног дела. С овим наређењем стоје привидно у сагласности и она § 2 под е и ( а која се на фактичку заблуду односе; у самој ствари она су са свим противна једна другој и благодарећи том контрасту, донесена су многобројна решења највишег земаљског суда која овај контраст потврђују. Са станишта постојећег права мора сеприметити: 1) заблуда у погледу важности и пространства извесне норме не извињава, 2) заблуда у погледу казнимости извесне делателности не извињава, 3) заблуда у погледу фактичких одношаја извињава, ако се је у извесном релевантном, моменту од ва-_ жности догодила 6 ). Узме ли напротив известан учинилац у
6 ) Тако исто Ламашусвоме предавању стр. 20. Код великог броја
тежих кривичних дела је урачуњивост оптуженог претпостављена а чије
се тврђење, да нијг знао у погледу казнимости свога дела, не сме узети
као безвредносни изговор. Код извесних преступа и иступа, такође и код
извесних злочинстава, чији је извор вишг мање у каквом позитивном статуту или норми каквог етичког закона, неможесе једној таквој примедби безусловно свака вера одрећи. §3. би и сувише далеко забраздио, када би се категорички узело : незнање позитивног законика у погледу злочинства, не може никог да извини — па према томе огласити и онога за крива који је потпуно у исправност своје дглателности уверен."
6 .) Мишљењу Ламаша на дотичном месту страна 20., да аустриски законодавац за други део кривич. законика није пресумцију у погледу познања закона изложио, не могу да се сагласим. Кривични законик не захтева, да се другом одељку § '233. пресумција у погледу познања законика, као што Ламаш мисли, доведе у везу са означеним претпоставкама, јер се у § 233. кр. зак. само једно оснивање, оправдање реченице која се благодаргћи свом „дакле" из ранијих саставака да извести: да незнање овог кривичног законика нг може никог да извињава. Ово оснивање у § 233. кр. зак. не пОказује ништа, да је кривич. законик из године 1803 у § 1. нешто слично томе оправдању садржавао ; аустриском кривичном законику нису такви делимично јасни, делимично и оправдани