Бранич

168

Б Р А Н II Ч

заблуди, да је извесна правом доавољена радња противуправна, то се исти неће због исте казнити, ако је он исту једино из разлога тога предузео што је иста противуправног карактера (Ри1аИус1еНс1). Кривично право казни једино она злочинства која су кривичним законом предвиђена; учинилац не може дати ову важност оним радњама, коју оне немају на основу закона. V. С погледом на фактичку заблуду мора се још у појединости споменути: 1. а) Несагласност између преставе о радњи и слике која је у самој ствари требала да буде, постоји у извесном моменту који је за стање чињеница у погледу извесног злочинства од важности (неко је приликом лова пуцао на човека мислећи да је дивљач), овде је урачуњивост долозног извршења дотичног злочинства искључена, а према приликама може кулпозна кривица да се узме; у исту категорију може да се стави случај, када неко нпр. из незнања прописа грађанског права туђе ствари себи присвоји, мислећи у моменту присвајања да су његове (§ 2 под е). б) Несугласност може у томе да се састоји, да се из једнога дела, које је с потпуним разбором како у погледу истог тако и у погледу његове последице од стране учиниоца извршено, не појаве жељене последице; како се последице не могу приписати намери учиниочевој (односно кулпи његовој) § 2. под 1. У појединим случајевима законодавац условљава тежу казнимост једино од тога, да ли се је извесна последица појавила или не, те је. према томе оскудица у погледу предвиђања без икакве важности по казну. в) Несугласност се може у томе састојати, да учинилац у заблуди држи, да су сви моменти извршеног кривичног дела дати, који га у погледу предузетог дела потпуно правдају. Извесно лице верује, да је противуправно нападнуто и држи у заблуди, да је у нужној одбрани, отац верује, да има узрока своје дете да каштигује. И овде не лежи долозно извршење дотичног дела, али се може узети да је исто кулпозно извршено. предговори страни; упореди нпр. § 431 ргченицу прву, § 434 кр. зак. Ово се објашњава из форме коју је аустриски законодавац за сво'е кривично право изабрао а особито која је у години 1403 оштро изложена; закон требашг, као тто се Цајлер изражава, да буде; „један за све образоване грађане разумљиви пропис, одакле би они јавну заштиту свога права и важније дужности под претњом казни у погледу тога, која сг дела нг смеју чинити, могли и требали да упознаду".