Бранич

182

Б Р А Н И Ч

2. Наше законодавство Наш законодавац односно надлежности војних судова у погледу на кривична дела не чини одступање од општега правила, које је, као што се види, усвојено како у науци, тако и од већине страних законодаваца; дакле, држи се другог система, а то је, да војни судови свим лицима, која потпадају под надлежност војних судова, суде за сва кривична дела. Ово је опште правило наш законодавац изрекао у § 3. војног казненога законика, по коме се војна лица за кривична дела, која нису предвиђена војним казненим закоником ни уредбом о војничкој дисциплини, казне по општем казненом законику. Овако решење основног питања односно надлежности војних судова у погледу на кривична дела мора се признати као потпуно правилно, јер потчињавање војске грађанском правосуђу без крајне нужде, створило би извор неизбежних конфликата и лишило би казну, којом се војнпк казни, оне брзине, која ју прави примерном и застрашавајућом, а и стога, што по нека општа кривична дела добијају нарочити значај, када их изврше војна лица. Осим тога нашег законодавца за стварање оваквог општега правила руководило је и то, што је веома тешко разликовати војничко од општег кривичнога дела, и кад би се надлежност војних судова ограничила само на војничка кривична дела, то би дало повода безбројним сукобима између војних и грађанских судова, а то би био повод одуговлачењу дела. И акоје наш законодавац у § 1. војног казненога законика, у коликоје могуће било, дефинисао шта је војнички злочин а шта преступ, говорећи за прво, да је то оно дело, за које се у војном казненом закОнику одређује заточење, робија или смртна казна, а за друго, да је опет оно дело, за које се у војном казненом законику одређује затвор дужи од једног месеца или губитак чина или звања — ипак оваку дефиницију не треба сматрати за потпуно исцрпну, као што у опште све дефиниције имају недостатке у томе што сматрају да је војничко кривично дело само оно дело, које је предвиђено у војном казненом зако-