Бранич

Из Суднице ОЗвеза умрлога јемца, који није дао залоге, застарева за три године од дана уговореног рока исплате облигацијоног дуга, ако је јемац умро пре тога рока. — Признање дуга повериоцу од стране наследника таквога јемца по маси истога пред старатељским и неспорним судијом и пред избраним судом приликом деобе наслеђа, не прекида застарелост. —

По жалби тужилачке стране Бр. 16592. и тужене Бр. 16579. Касациони Суд примедбама свог II одељења од 4 децембра 1902. № 9993. поништио је пресуду Апелационог Суда са ових разлога: „По § 840. грађ. зак. ако би јемац умро такав који не би ни ручне залоге дао нити би своја непокретна добра у јемство потписао, онда за три године престаје уговор на јемство. Према томе, кад је пресудом првостеп. јагодинског еуда ода18 марта 1902. № 4935., коју ]е у свему одобрио и Апелациони Суд. утврђено, да је тужба за наплату дуга од јемца К. поднесена после рока одређеног за наплату, а то је после 1 новембра 1885.; да јејемац К. умро 17 априла 1882. а није никакву залогу дао, онда је суд погрешио кад налази да примени § 840. грађ. зак. овде нема места. Разлог Суда да туженој страни не може тај пропис користити, што § 840 грађ. зак. не долази у главу IV. трећег дела грађанског законика, која говори о застарелости, па да због тога не може ни бити речи о застарелости — отпада самим тим, што горњи пропис говори само о престанку јемства и о начину његова престајања, да кад иоверилац у времену означеном у § 840 грађ. зак. своје право не употреби већ пропусти, да и уговор о јемству тиме престаје. Суд је био дужан да оцени и то је ли поверилац, тражећи наплату дуга од јемца, односно његових наследника, пропустио рок предвиђен у § 840. грађ. зак. или не, и изведе последице које отуда произлазе, што овде није учинио.