Бранич

77

ности, иошто дослеђењем на претресима није ни у чему измењено стање ствари. Противно поступање, дало би маха бескорисном одуговлачењу ове иначе хитне кривице." „Утврђено стање ствари, искључило је дакле сваку доцнију измену дела, јер се одлука Опште Седнице односи на рад Првостепеног Суда у фази суђења после исцрпљених доказа на аретресу. Напротив садање примедбе одељења Касације, одузимљући делу каракткр службене преписке, враћају ствар у стање које је било утврђено после првог претреса решењем Првостепеног Суда, које има значај пресуде. Ако се то гледиште усвоји, значило би, да је неоснована одлука Опште Седнице, јер је Првостепени Суд, правилно оценио све оно, што је садањим примедбама Касационог Суда усвојено за основу ослобођавања од казне, и опет је Оишта Седница тај рад Првостепеног Суда поништила, необзирући се на противразлоге, којима је брањена ствар. „Из ових дакле, у највећој мери оправданих разлога, Апелациони је Суд сасвим умесно обишао у својој пресуди питање о измени квалификације дела; а тим је остранио од поновне оцене и друга важна питања, која не би могла бити искључена, кад би се противно одлуци Опште Седнице дозволила другојача квалификација дела; а то су: а., како стоји кривица X. X. према основима у пресуди преког суда којом је за исто дело уредник ослобођен као невин; б., у каквом одношају стоје радови дисциплинског суда, као последица партикуларног или нарочитог закона, према закону о штампи који је по своме устројству ограничен на редовне одношаје и т. д." Одлуком Оиште Седнице од 27. иприла 1900. године бр. 3902. одржане су у снази примедбе одељења, са следећом допуном разлога: 1. „Касациони Суд, расматрајући решење Првостепеног Суда бр. 13984., које је својим решењем бр. 9640. оснажио, ценио је, да ли има дела у опште кажњивог по закону, и стоји ли све остало што се по §. 161. крив. с. пост. тражи, па да се оптужени