Бранич

93

стати с тога, што овде није случај §. 341. грађ. зак. т. ј. не стоји то, да тужилац не може своју кућу ни сасвим ни од чести употребити, ово у толико пре, што тужилац тужбом својом и не тражи, да му се не чине сметње у употреби његовог добра, нити да му се такве сметње отклоне, но тражи, да се користи туђем имањем у цељч одржавања свога имања, а то није предвиђено горњим прописом, који једини и говори о кућевним службеностима." Касацио: и Суд у оашшој седници од 6. септембрт 1897. усвојио је примедбе свога одељења, према којима је Апелациони Суд другом својом пресудом од 12. септембра 1897. Бр. 2688. досудио тужиоцу службеност, да може са плаца туженога своју кућу оправљати. 55. Кауција при Јавно] рцитацир! може ее подожити у еребру баш и онда, кад |е у уеловима лицитацијз означено, да се мора у здату подожлги (одлука оделења Касац. Суда.) Тужилачка страна тражила је да се продаја њеног имања, као неуредна поништи, наводећи као разлог за поништај продаје и то, што је извршилац продаје одбио од лицитације једног лицитанта, који је, ма да је у условима продаје било означено да се кауција има положити у злату, — кауцију нудио у сребру. По овоме је тражењу Прв. Суд за Вар. Београд решењем својимод20. новембра 1898. Бр. 23104 оснажио продају. По жалби тужилачке стране, Касациони Суд, примедбама свога. II одељења од 29 децембра исте године Бр. 10515. поништио је горње решење судско са ових разлога: „Кад у §. 479. грађ. пост, не стоји, да се при лицитацијама кауција мора полагати у злату већ и у динарима, онда је Суд погрешио што је ограничио број лицитаната, одбијајући од лицитације Н., који је кауцију према горњем пропису законском полагао у