Бранич

95

Но по жалби туженога Касациони Суд примедбама свога II одељења од 2. новембра 1898. Бр. 8616 поништи пресуду Апелационог Суда из разлога: да је суд погрешно прву пресуду одобрио, јер кад тужилачка страна не подноси исправу о дугу, већ осудно решење, које само регулисава односе парничара налогом плаћања, а не замењује исправу као о:авезу дужника; и кад тужилачка страна нарочитим преносом на уступљеном решењу не доказује, да је дуг исплатила, и да је правилним путем дошла до овога решења, то је Суд противно §.§. 896 и 899 грађ. зак. узео поднето осудно решење од тужилачке стране за доказ исплате дуга." Апелациони Суд није усвојио примедбе одељења Касац. Суда но је дао противразлоге, остајући и даље при пресуди својој са допуном, да, кад је првобитним преносом права наплате по спорном осудном решењу фирма Ж. и С. своје право наплате уступила туженом Т., и исто се решење као једини доказ у овоме спору, налази по признању туженога у рукама тужиоца, онда такво решење потпуно замењује обвезу и по § 899 грађ. зак. јесте доказ о исплати спорног дуга од стране тужилачке. Апелациони Суд даље наводи, да само у случају кад извршна власт наплати дуг досуђени, дужна је од повериоца изискати оригиналну обвезу и предати је дужнику сходно наређењу § 409. грађ. гост., а кад поверилац дуг без учешћа власти наплати, онда се поверилац и дужник имају да придржавају прописа § § 899. грађ, зак. Општа седница Касационог Суда одлуком својом од 23. јануара 1899 Бр. 9632. одожала је у сили примедбе свог одељења. 57. рисмени гестамент, ко|и не одговара § 435 грађ. зак. вреди као еудеки теетаменат по §. 440 иетог зак., ако је потврђен неспорним еудијом. Тужилачка страна је тражила да се уништи спорни тестаменат, потврђен неспорним судијом за то: