Бранич

НЕПОТПУНИ ПИСМЕНИ ДОКАЗИ ■зсчб) ■

У последње време учестали су случаји у којима наши судови, приликом доношења одлука у грађанским парницама долазе у сукоб један с другим у питањима доказне вредности појединих испррва. У колико су поднете исправе јасније и одређеније, несугласност је, наравно, између њих мања; али у приликама кад тим исправама оскудева по гдекоји услов потребан за њихову основну важност и доказну вредност, разилажења у мишљењу хватају шире размере. Исправама, као што је познато, од оних неопходних саставних делова, побројаних у §. 191. грађ. пост., може по некад да недостаје или место издања, или дан и година писања, или сума, која је главни прсдмет, или, најзад, име повериоца. Дешава се п то да и основ дуга изостаје, али тај случај већ мање чини да појављене разлике, у процељивању тих доказа, толико падају у очи. Код осталих двостраних писмених уговора може, тако исто, да недостаје који од услова који се за важност њихову траже. Те недостатке који, по одредбама грађ. поступка о исправама, повлаче неважност њихову, допуњавају наши судови на тај начин, што им придају заклетву парничне стране која их подноси. Допушта се, другим речима, да интересована страна, која је учествовала у прављењу извесних писмених доказа, њихову непотпуност допуни или нејасност њихове садржине објасни својом заклетвом. Такав правац у решавању предмета с непотпуним исправама наслањао се на нека наређења законска на која би за какав случај непотпуности једног писменог доказа, могло бити позивање само у толико, што спомињу непотпуне доказе и начин њиховог допуњавања, али са непотпуним писменим доказима јаче везе немају нити могу имати. Најважнији, пак, пропис којим се у таквим приликама ствар окреће у корист стране са каквим непотпуним, управо пропалим писменим до-