Бранич

ВранИЧ

казима, јесте §. 291. грађ. пост. По њему „кад суд нађе да који парничар ... није могао спорну ствар нотнуно дока»ати\ али ју је до велике вероватности осведочио, може донуњавајућу заклетву иресудом наложити". Са ов&ко цитираним законским прописом досуђује се допуњавна закпетва парничним странама. Кад би текст тога прописа био како га исписасмо, мање би имали, можда, што против тога што се непотпуним и често потпуно невредећим исправама доказна страна појачава заклетвама парничара. И при таквом законском тексту било би места примедби, да све исправе морају имати све оне делове које прописи законски за њихову важност изречно траже, али би се томе приговору могла одупрети неодређенос-г која у испис.аном тексту, ако би такав био, преовлађује; кад се не спомињу докази који се као непотпуни могу допуњавати. Кад, међутим, у испрекиданом делу законског текста стоје речи: „ , . . свецоцима (или у случају § 213)...", онда је тумачење целог зак. прописа у корист досадашње новије практике наших судова и погрешно и штетно. Овакво тумачење закона и пресуђивање- спорова у којима играју главну улогу писмени докази држимо да не треба да остане. Случаји, који код наших судова налазе овакво решење можда би се покушали да објасне оскудицом законских наређења, по којима би они могли добити своје правилно решење. Мислило би се, можда, да је. у оскудици прописа, сама потреба изазвала овакво решавање по аналогији прописа који већ постоје. Аналогију, међутим, допушта наш грађ. поступак у своме §. 2. и на основу тога закона нашло свога ослонца у томе зак. наређењу. Међутим, може се поуздано рећи да се такво тумачење закона, у случајима где би се тицало доказне снаге једне исправе, не може ни најмање наслањати на поменути пропис који допушта аналогију у грађанским предметима. »Ако за какав случај не би било у овоме законику прописаног правила суд ће по подобним прописима или основима, у овоме законику постављеним, случај такав расправити«. Ово наређење §. 2. гр. пост. јасно је. По њему аналогија и проширавање смисла правних прописа који цостоје могу имати места само у случајима »ако за какав случ&ј не би било у овоме законику иронисаног нр&вила Да је о исправама, њиховој форми, природи и доказној снази и сувише одредаба у нашем грађ. поступку, ван сваке је сумње и онда