Бранич

476

Б Р А Н И Ч

својство т. ј. она мора да је израз злочинчеве воље, да је њен резултат. У оцени овога момента воље лежи решење питања о односу између права и етике, и тако се тај однос између ових наука мора стално одржавати. Даље писац излаже појам кривице и сву одговорност за пзвесно кривично дело своди на слободу воље, а под урачун. љивошћу разуме способност сваког човека, да своју радњу доведе у склад с прописима права и морала; за тим говори о двема формама злочиначке воље: хотичности и непажњи, и под првом разуме одлуку злочинца, да произведе известан успех, противан праву, док је непажња недовољно вођење рачуна о својим дужностима, услед чега се деси промена у правном поретку, за тим излаже појмове : свршетак и покушај, и врсте овога и код свих тих појмова цени злочпнчеву вољу с погледом на право и етику. На основу тог лосматрања дошао је писац до закључка, да је за врсту и величину казне, како у закону тако и у пресуди, меродаван принцип ирачзедне одмазде , који он схвата као проаорционално одмеравање казне према кривици у горе изложеном смислу, дакле водећи ра?$н пако о исходу радње тако и о вољи злочинца. На тај се начин код повреде истог правног интереса долази до поделе кривице у разне ступње у погледу одговорности, у колико је воља, чији је исход радња, разнолика, те је и казна разна. А при оценп воље особито је важно утврђење њеног квалитета. Отуда и разликовање злочинаца: на случајне злочинце, злочинце из навике или од заната, и злочице по рођењу. Према томе има и казна да се одмери, а као најбоља досад се показала казна лишења слободе, која има тај задатак, да дејствује на заштиту заједнице и потпомагању моралног усавршавања заједнице. Последњи циљ и казненог права и етике, где се ове две науке п поклапају, јесте морално усавршавање човечанства. Др. Д. М. Суботић.

-