Бранич

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

475

О том односу пишчево је мишљење следеће: Право у опште, а казнено посебно, чим саставни део моралног поретка, који је одређен да регулише заједнички живот и заједничко деловање људи у смислу идеје усавршавања друштвене заједнице. Норме морала постале су пре норми права; ове су се појавиле тек на доцнијем ступњу развића, али самим тим развићем постала је веза између једних и других, и она ни,е прекинута у даљем развићу тих наука, већ између истих постоји Друштвени односи развијених културних народа показују нарочиту тројаку тенденцију: а) остварења извесних норми, чије је остварење неопходно потребно у поједином случају за опстанак и развиће друштва; б) остварења ових норми посредством ауторитета организоване друштвене заједнице, и в) да се .овим нормама регулише само она људска радња, која производи промену у свету, а никако воља људска Дејство ове три тенденције је, да се са њима право одвоји од морала и тако оно постаје самостални део моралног поретка. Та самосталност огледа се дакле у оцени чињеница. У етици је од важности воља, а у праву исход радње. Правне норме захтевају извесну радњу, а та се радња има да цени према овим нормама. Тојзсуштина правне норме и радње човечије. Али право није остало тако укочено; оно је у свом развићу дошло до другог схваћања, да се значај противправне радње не састоји искључиво у вредности повређеног правног интереса, већ и у вољи, испољеној у тој радњи. На тај начин унета је у право нова тенденција индивидуалисања, и саломљена укоченост казненог права, која се састоји у тенденцији гонералисања. Обе ове тенденције оличене су данас у појму криаица. Потцењивање прве на штету друге и обратно, а нарочито ове друге, било би само на штету права, јер бп невођење рачуна о исходу противправне радње довело у опасност опстанак државе. Али та радња мора садржавати у себи могућност довођења у опасносг каквог правно заштићеног интереса Свака друга радња без вредности јс за казнено право, али она остаје и даље предмет етичке оцене. Према томе казнено право има за предмет само оне оцене, којима је животно пскуство придало извесну општу важност, а не може му предмет оцене бити ни она радња појединца, где је оОјективна могућност повреде нечијег интереса искључења, пошто нема субјекта тог интереса; али та радња, којом се м§ња правнн поредак, мора да има извесно