Бранич

40

I

§ 654 грађ. закона у коме стоји: ако купац (овде тужени) не хтедне да прими погођену храну, и уговорено време прође, да продавцу (овде тужиоцу) стоји на вољи ако је за њ' корисно, да продају поквари, или да захтева да купац изврши уговор. У овом случају тужилац не тражи да тужени испуне уговор. Он је за се као корисније претпоставио да спремљену пшеницу прода другоме, па је тако и учинио, али је тиме у исто време и уговор покварио. Код таквог стања ствари суд је дакле требао да цени има ли права тужилац на тражену накнаду, као диференцију; а нарочито кад се и не износи, да је између њих био закључен уговор на диференцију. Противразлози / одељења Ааелационог Суда од 21. септ. 1899. Бр. 3313. Одредба § 553 грађ. зак. као основно начело о праву регреса, у делима продаје и куповине у опште, није ни уколико у противности са одрелбом § 657 грађ. зак. као специјалним прописом за продају хране, или других покретних ствари. Оба прописа дозвољавају право накнаде, кад једна уговорна страна не испуни уговор сасвим или делимице. Граматичка разлика у појединим ргчима тих прописа, не ремети ни у колико суштину самог права накнаде штете по основу продаје и куповине. Јер се под правом накнаде подразумева у најширем смислу свако оштећење у материјалним или личним односима (§ 800 грађ. зак.); а да закони прописи о накнади могу имати опште примене, дакле и у делима куповине и продаје, доказ је одредба § 823 грађ, зак. о накнади по основу дуга, под којим се подразумева сваки тражбени основ, који потиче из уговора. Извршењем уговора престаје обвеза странака. У овом специјалном случају, понудом спремљене хране, доказана је готовост тужиоца да испуни уговор; а одбијањем пријема те хране, доказано је да је тужени лице, које се не држи уговора. Тужилац ни делом ни речју није иоказао намеру да одустаје или да квари уговор. Он је понудом испунио своју обавезу. После одбијеног пријема, погођена храна остала је у његовом притежању, али као својина туженога, до