Бранич

42

Примедбе III одељења Касационог Суда од 30. септембра 1899. г. Бр. 7785. „Из уговора се види да су на саслушању код полицијске власти 8. марта 189.5. г. били само Н. Н. и тужиља, а не и њен муж, дакле да је тужиља саслушана без присутности и одобрења мужа. Зато Апелациони Суд погрешно узима, да уговор вреди; јер по одредби § § 109. и 920. грађ. законика правни посао, који би с киме закључила удата жена, не вреди, ако је постао без одобрења мужа. Осем тога спорни уговор не одговара ни одредби чл. 151. правила о неспорним делима; јер судија или званичник полицијски, који потврђује исправе овог рода, треба по наведеној одредби да прочита поднесену писмену исправу странама од речи до речи, па тек по њихову изјашњењу да је то њихова воља, да им преда као пуноважну исправу. Из полицијске потврде на уговору не види се, да је то учињено, и по томе и са ове тачке не вреди уговор." Протавразлози I одељења Апелационог Суда од 4. октобра 1899. г. Бр. 3525. „Неиспуњење прописних форама при потврди једне исправе, која иначе има свих услова уредног документа, о свршеном послу, не може ићи на штету трећег лица, кад је исправа добила облик уредног доказа о утврђеном правном одношају. То гледиште о важности оваквих исправа, обележено је још и одлуком Опште Седнице Касационог Суда од 14. априла 1889. г. Бр. 1350. Кад је дакле у овом конкретном случају тужени постао власник уговореног примања по уредном преносу од првобитног уговорача, имајући пред собом као доказ о прибављеном праву, уговор утврђен иотврдом надлежне власти, — онда се не може узети да тај уговор губи у опше своју важност због тога, што иема доказа, да га је при потврди одобрио муж тужиље; но на против исти уговор има остати у важности, јер се и из доцнијег писма од 7. фебруара 1897. год. које су тужиља и муж јој поднели на потврду начелству округа подринског, види, да је уговор речимице признат и од стране мужа, и шта више да је и оствараван."