Бранич

96

Б Р А Н И Ч

би дале одобрење оним својим поданицима који пребегну у Србију. Оне сматрају Србију као центар, где се стичу сви конци српске националне пропаганде, која је управљена против њих, пошто највећи део Срба живи у те две царевине. Тај изузегак је за похвалу; њега су налагали осећаји хуманости и консидерације политичког реда. И ако нас скоро пола века раздваја од времена, када је донесен закон, који је ово формулисао, примена је његова, ипак, на жалост, све чешћа и чешћа, што доказује да се стање Срба ван Краљевине није ни мало поправило. Минисшрово решење. — Оба претходна услова нису довољна за стицање српске народности. Поред тога, потребно је да странац, који тражи прирођење, добије V том смислу решење министра унутрашњих дела. Чланом 5. закона од 1844. овај министар је овлашћен да може давати српско поданство странцима који га затраже, пошто испуне прописане услове. Да ли је министар обавезан да следује захтеву за прирођење, или он може, из политичких разлога, као и с обзиром на опште интересе, одбити једног странца од прирођења, који је иначе испунио услове стажа и отпуста из поданства? Ми мислимо да може. Стаж и иступање из поданства су услови зше ^иа поп, које треба да има странац, који жели постати српским грађанином. То не значи да су они довољни у свима случајевима. Прирођењем странац добија, у својој новој отаџбини, готово исти положај са домаћим поданицима по пореклу. По српском уставу између њих нема никакве разлике. Без изузетка, сва -полигичка

их, ако би се са њима поступало као са странцима све дотле док не буду добили отпуст из Аустро-Угарске, који се услов неће никада остварити. Наравно, тешко је веровати да ово мишљење има поборника у званичној Аустро-Угарској која има .пуно нолитичког разлога да га не дели, и која, морамо признати, искључиво са гледишта текста горе наведеног уговора, стоји на бољем вемљпшту од нас. ж, п.