Бранич

О НАРОДНОСТИ У СРИСКОМ ЗАКОНОДАВСТВУ

97

права дата су странцу чим ступи у поданство. 1 ). Бескорисно је, међутим, инсистирати на томе, да је у интересу државе да прима у своју средину, као поданике, само она лица чиЈа ће моралност бити за њу гарантија да неће злоупотребити свој нови положај као ни права која су им дата. Министар ће учинити истрагу, као представник државе, о томе каквог је владања молилац и ако резултат буде повољан, усвојиће његов захтев, док ће у противном случају молбу одбацити У осталом, законски текст је јасан у овом погледу. Чл. 3. вели: »Странац, желећи право сажитељства српског прибавити и тако природити се. подносиће молбу своју непосредно министарству унутрашњих дела. У овој доказаће своја својства своје морално владање, своје стање, имање и занимање, у циљу, да добије уверење, да ће он у сажитељство српско примљен бити, како уредни отпуст из страног поданства донесе." Несумњиво је, да ће министар, пошто је обвезан да се увери о часности молиоца пре но што му да уверење о коме говори чл. 3. бити исто тако, и још са више разлога, обавезан да се упусти у ново истраживање о владању молиоца пре но што донесе решење о прирођењу. Јер после момента кад му је издато уверење, странац се могао показати недостојним нове отаџбине, или је пак политика, чија је несталност позната, могла бити на сметњи његовом прирођењу. Најзад. правила од 1860. год. о бегунцима и српским зашгићеницима гласе у истом смислу. Има ли молилац, коме се молба не уважи, правних средстава против министрове одлуке? По нашем мишљењу, треба овде правити једну разлику. Ако је одлука којом се одбија прирођење, мотивисана правним разлозима, ми ћемо допустити странцу право на жалбу. Заиста чл. 90 — 3°. Устава садржи ову одредбу: „Државном Савету је задатак да расматра и решава жалбе против министарских решења у спорним административним гштањима". Ово средство против

Ј ) Реч је о Уставу од 1869.

Преводижац. 7