Бранич

О НАРОДНОСТИ У СРПСКОМ ЗАКОНОДАВСТВУ

109

мужа по закону те земље; у исто времеонаје остала Салвадорка, пошто но чл. 42. Уставазадржава народност и поред удаје за странца. § 48. српског грађ. зак^ника греши у основи. Странкиња, која се уда за Србина, стиче српску народност по испуњењу једног услова, који није ни од какве користи за смер који се имао у виду. Између овога смера и реципроцитета, који закон тражи, нема корелације; један не зависи од другога. Факт који одговара намери §-а 48, није реципроцнтет већ начин, на који страно законодаврство, у погледу народности, поступа са доморотком која се уда за странца. У место да захтева реципроцитет, који је овде оез утицаја, § 48 требао је да гласи: „Странкиња, удата за Србина, Српкиња је, ако по закону своје земље губи дотадашњу народност кад се уда за странца. У противном случају, она не стиче у Србији право грађансва". Таква одредба, кад бисмо је имали. отклонила би резултат, коме, по садашњем српском законодавству, неминовно води, на пример, удаја Салвадорке за Србина: та жена не би постала Српкињом, јер није престала бити Салвадорка. Да не буде стицаја народности, и поред ове пограшности српскога закона, потребноједа законодавство странкиње, која се уда за Србина, ову лишава њене народности. Такав је, на пример, Француски закон. Чл. 19, § 1, Сос1е с1у . прописуЈе „Францускиња која се уда за странца прима народност свога мужа." Францускиња. која се уда за Србина, узеће српску нанодност, јер је у том случају испуњен услов реципроцитета, који се тражи по српском закону, пошто чл. 12, § 1, Сос1е сју . Француског, заиста вели: »Странкиња која се будв удала за Француза узеће народност свога мужа." На тај начин избегнут је стицај народности, захваљујући чл. 19, § 1. француског Сос1е С1У., пошто је Францускиња изгубила своју народност ступањем у брак. Друга хипотеза. Срикиња удаша за сшранад. - Да би она изгубила своју народност, треба по § 48 Грађ. зак., да и странкиња, која се уда са Србина,