Бранич

112

Б Р А Н И Ч

ству, или онај ко прими туђу народност на свој захтев или по дејству самога Закона." Из овога става изилази, да за губитак народности није потребно да је Француз, допустом за исељавање, разрешен од своје раније поданичке везе. Допуст за тражење прирођења на страни само је онда неопходан, кад је Француз још под војном обавезом у активној војсци. За разлику од Француског уаконодавства, по срском законодавству губитак српске народности због добивеног прирођења на страни, бива тек под тим условом, ако је том прирођењу претходила денационализација. Отпуст из поданства тражи се у свима случајевима (чл. 7. уредба од 2. маја, 1844). Према томе, ако један српски поданик добије туђе поданство без претходног одобрења министра унутр. дела, с погледом на српски закон, он неће изгубити своју народност по пореклу. Он остаје под свима обавезама, које су у вези са својством Србина, и ако се се он кад год врати у Краљевину, с њиме ће се поступати, као да није никад престао бити српским подаником. Денационализација је врло корисна, јер је то једно средство да се избегне стицај народности а тиме и сукоби, који се могу појавити, кад једно лице траже две или више држава. Желети је, да услов денационализације траже сва законодавства од оних лица, која хоће да промене народност. Али можемо пребацити српском закону, што он условљава денационализацију за испуњење многих услова, који је често пута чине немогућном. Заиста, чл. 8. уредбе од 2. маја 1844. прописује да онај, који хоће да напусти своју отаџбину, треба да докаже поузданим подацима, да је испунио све обавезе у земљи како према држави и оишшини тако и ирема иојединцима. Није му довољно, дакле, да докаже како је испунио дужности, које има као српски грађанин, на пр војна обавеза, него још треба да је испунио и све приватно правне обавезе своје, којих се не може иначе ослободити, па ма које народности он био. Ова одредба је и сувише строга Она је у контрадикцији са принципом слободе. „Сваки човек има право да живи и да без ограничења развија своје