Бранич

О НАРОДНОСТИ У СР1ГСКОМ ЗАК0Н0ДАВСТВУ 113

Физичке и умне способности: као последица тога природнога права је да буде слободан и да далеко од отаџбине, која му је те способности дала, тражи разнолике прилике, интересе, односе и користи, које му отаџбина не да, а које он сматра, било с правом или не као потребне за његову егзистенцију 1 )." Дакле како би се могао човек користити својим правом промене отаџбине, кад му је та промена забрањена док не испуни све обавезе, у које је могао ући, а које му је немогућно да испуни. Претпоставимо једног трговца, кога су несрећно вођени послови довели до п*ропасти. Он би желео да се исели далеко у другу земљу, где се нада бољитку. Да не би непрестано био у једном неизвесном положаЈу и да би могао јрадити са више успеха он зажели да се натурализира у тој земљи. Али зато му је потребна денационализација, а он је не може добити док не исплати све своје повериоце! Зар то не значи осудити га да буде вечито привезан за земљу, у којојјеимао само недаћа, спречити га да на другој страни окуша своју срећу и лишити га. тако рећи, његовог права на егзистенцију. Сем тога, што је ова одредба српског закона противна основним принципима науке, она је још и непотребна. Ми разумемо што се не даје денационализација пре но што молилац не испуни дужности, које падају на њега као српског поданика. Он се ослобођава тога, кад једном изађе из поданства. Али на што ићи још даље и тражити извршење приватно правних обавеза? Зар он не би био обавезан да их изврши и после денационализације? Законодавац је без сумње мислио да молиочеви повериоци ризикују да не буду исплаћени, ако овај, пошто добије допуст за исељавање, напусти земљу. Узалудна обазривост ! Ако је молилац у стању да плати своје дугове, није потребно потсећати га на то. Ако је он инсолвентан принудно средство, које закон замиЈЈља, остаће без дејства. У осталом, ако неки дужник хтедне да се напуштањем отаџбине извуче од гањања својих по4 ) \Уе135е. ор. сН. 1 I, р. 11.