Бранич

114

Б Р А Н И Ч

верилаца, он неће тражити отпуст из поданства. Отпуст му је потребан само за прирођење на страни. Међутим, ако он хоће просто да напусти своју земљу, отпуст из поданства није му потребан. Тако би требало из чл. 8 избацити оно што је у њему сувишно, поименце одредбе које условљавају денационализацију ислуњењем приватних обавеза. Молилац треба да докаже само испуњење дужности на које је обавезан својством српског грађанина. Најзад, да учинимо последњу напомену: По чл. 7. исте уредбе, српски поданик који жели да се натурализира у страној земљи, мора подне^и министру правде уверење да ће га страна влада примити у поданство, ако претходно добије отпуст у својој рођеној земљи. И само на такво уверење, српска влада даће му допуст за исељавање. Оваква одредба је корисна, јер спречава хајматлозат. Кад би отпуст из поданства био дат без тога услова, могло би се десити да молилац изгуби српску народност, а да не добије страну. Само што законодавац није ишао до краја тим путем. Он прописује, на име. да ће министар, кад му се поднесе уверење стране власти, дати отнуст из поданства, али не додаје да ће ова денационализација важити само под условом, ако буде испуњ.ено обећање, да ће се молилац натурализирати. Таква каква је, ова је одредба непотпуна и не гарантује у свима случајевима од хајматлозата. И доиста, ако страна влада, пошто је обећала српском поданику да ће га натурализирати, не испуни свога обећања, на што, у осталом, има права, молилац ће бити без отаџбине: он је добио отпуст без икакве резерве а страну народност није прлмио.