Бранич

О УТАЈИ §§ 229—286. § 383 т. з.. §391 и § 11В клвн. зак. НАЦИСАО Д р Д. М. Суботић (наставак) § 3. Појам утаје. Појам утаје није у ерпском казненом законику једноетаван, ма да оза параграФа о утајачу говоре. Саставни делови утаје у § 229 друкчији су од оних у § 230, али ипак у основу њихова је суштина иста. Она радња, услед које је утаја кажњива, треба да је у оба случаја управљена на присвојење туђе покретне ствари. Она производи у оба случаја повреду туђе својине. Изгледа на први поглед, као да утаја није само повреда својине, већ и државине. Такав би се закључак могао привидно иввести из речи : „на штету (господара) притежаоца или држаоца." Но било би погрешно, ако би се то усвојило, јер закон прописима о утаји хоће, да, заштити својину, а не државину. Али како соиственикове ствари нису увек у његовом сопетвеном притежању, већ их често неко трећи притежава или држи, од кога такву ствар добије неким узроком утајач, то се законодавац мсжда тиме нашао побуђен, да ндрочито сиоМене притежаоца и држаоца, на чију ее штету утаја може извршити, ма да он има првенствено ту намеру, да сопетвенику ствари да заштиту. Као повређени има се у оба парагр ?Фа сматрати сопственик — господар ствари, а као оште-