Бранич

116

Б Р А Н И Ч

ћени поред њега могу се појавити притежалац или држалац његове ствари само у § 229, али не и у § 230, јер их закон не спомиње као такве. Ова је ствар важна у погледу почетка кривичне истраге, пошто ова, у случају кад се утаја ислеђује на тужбу приватног тужиоца, само на тужбу оштећенога може да се отпочне. Утајом се дакле вређа својински, а не држа вински поредак, док се крађа појављује као повреда и евојине и државине. Код крађе се не води о томе рачун, да лијепритежалац ствари у исто време њен сопетненик или не. Државини је као таквој дата правна заштита, јер крадљивац узима етвар из туђег притежања, а повредом овог односа притежања вређа иетовремено и туђе право својине. »Туђа" ствар може сопственику или нритежаоцу или простом држаоцу да буде украђена, али утајена може бити само сопетвенику. Код утаје имамо такав однос, да сз утајена ствар налааи пре извршене утаје у притежању утајача; он не потребује, да је из туђег притежања узме, његов је противзакони напад управљен одмах на присвајање туђе ствари, дакле против својинског праваНапад на однос државине овде је искључен по самом појму, па је и немогућ. За питање о утаји беа значаја је, да ли је утајач добио ствар од сопственика, притежаоца или држаоца савари, или на који други начин, средством случаја или нашавши је. Главно је, да он ствар пре, него је утаји, има у притежању. И управ у овом притежан V ствари од стране утајача постоји главна разлика од крађе, јер код ове крадљивац има такођа посла са туђом покретном ствари, али је о» овде узима из туђег притежања. Он уараво вређа однос притежања између стнари и њеног притежаоца, о чему не може бити говора код утаје. ГГреласком наше ствари у притежање неког трећег ирестаје и наш Фактички однос држања, те је посред ством утаје повреда овог односа искључена. Али у једном се крађа и утаја слажу, а то је, да узимањам туђе етвари код крађе и задржавањем туђе ствари код утаје бива повређен сво јинеки однос између господара ствари и ове саме. Из овог ра .чликовања види се јасно, да је крађа у толико опасније кривично дело но утаја. Управ код ове последње не постоји никад опасност, да ће ее морати прибећи сили, да 6и се ствар задржала, као што се може десити код крађе, услед чега ова прелази у строжије кажњиве облике или чак мења и своју су штину, те постаје насилпо изнуђење или разбојништво. То је ириродно, јер утајач држећи већ гуђу етвар у евом притежању