Бранич

О У Т А Ј И

123

вреда туђег права својине без обзира на оштећење имовине еопственикове. Ово те само као споредан знак од важности и то у § 229 и у погледу притежаоца или држаоца, а у § 230 еамо у погледу сопственика, али никад и у погледу трећих лица. 2 ") Израз: „на штету госиодара, притежаоца или држаоца" не налази се сада у немачком казн. законику; такође је у њему ивостављено набрајање актова присвајања. Изостављање поменутог израза оправдавају мотиви овог законика овако: »Као што је за појам утаје и крађе мало потребна ознака оштећеног, исто је тако ова ознака, као што је искуство показало, непотпуна, пошто особе, које могу да буду утајом оштећене, могу да буду и друге, а не само соиственик, притежалац или држалац," 27 ) а изостављање актова — радњи присвајања оправдавају исти мотиви овако : „Иројект је веровао, да је набрајање разноликих у § § 225, 226 наведених начина против правног црисвајања туђих ствари у најмању руку непотребно, као што је и у пракси дало у том правцу повода сумњи, да ли се оно сматра као пример присвајања или као ограничење појма утаје само на ове случајеве." 27 ) 2. Захтев намере добити није био према пруском казнзак. потребан ни ва појам крађе ни утаје. Пракса је ипак захтевала ову намеру. Она је била усвојила, да речи: отуђити, заложити, потрошити или склонити исто тако изражавају прибављање пром.в правне кориети, као и израз „у намери против правног присвајања." 28 ) Истицано је, да ова намера добити није индентична са оштећењем имовине, да она с овим чак не стоји у вези, даје она самосталан моменат, да однос између њих постоји само у толико, што намера накнаде негира и намеру добити и оштећење имовине. 29 ) Немачки казнени законик нвје усвојио овај захтев намере добити у појам утаје, није дакле потребно да утајач постигне за се какву добит, нити он мора да је имао тежњу за добит.

26) В. о томе опширније још ниже у § 8 прим. 9. 27) Мегке1 стр. 091. 28) Израз из § 215 пр. к, з. који ее односи на кра|у. В. СоЦсЗ Агећгу св. 18 стр. 716 одлуку Вишег Трибунала од 13.VII. 1870; такође СоШ. Агсћју св. 15. стр. 295 одлуку истог суда од 30 Ш. 1867. св. 15 стр. 230 и 240; свеску 2 стр. 502 сл. и св. 17 стр, 72. 29) Кар® стр. 22. сл.