Бранич

136

Б Р А Н И Ч

јући ее само на њеној општој идеји, нама је лако да одредимо одное кривочног иравоеуђа нрема правном Јпоретку, а у томе ће ее састојати и решење наше задаће. Кривично дело, као што знамо, јеете дело, које нарушава норме правног поретка; казна, према горе поменутом, јесте осуда и порицање таквог дела. Није тешко увидети, да су за правпи поредак осуда и порицање дела, ко]а нарушавају тај поредак, безусловно потребни. Ми не можемо у опште да замислимо никакву друштвену организацију, никакав облик друштвеног уједињења људи, који би могао проћи без одређивања оних дела, која нарушавају установљени поредак, и без одговарајуће њихове осуде и порицања. Свака друштвена организација: породица, артел, свако удрузкење и свака кориорација, свака друштвена група, која има одређену организацију, која је обавезна за њене чланове, -- отправља у својој области Функције кривичног правосуђа, сходно својим задаћама и карактеру своје организације; има списак кривичних дела, т. ј. дела, која нарушавају њене норме; суди своје кривце и изриче им казне, т. ј. изражава осуду и порицање ових дела. Разматрајући кривично дело, као повреду норама извесног поретка, а казну као осуду н порицање, ми неизбежно морамо доћи до закључка, да цравна организација може постојати тамо тада, кад постоји списак кривичних дела, и кад она отправља правосуђе — суди и казни кривце, потврђујући и бранећи овим путем своје норме. Држава, као један облик правне организације, према томе такођер је по стављена у апсолутну потребу да отцравља кривично нравосуђе — да суди и казни кривпе — пошто би у цротивном случају норме њене Факгички изгубиле обавезну силу, и она би се сама распала. Из такве суштине казне излази, да као објекат казнене радње морају да служе подједнако све повреде норама правног поретка, другим речима, да су све правне повреде кажњиве. Ако, према поменутом, кривично правосуђе јесте безусловно потребан елеменат правног поретка, то из тога излази, да кривично правосуђе не осећа потребу за своје објашњење, ни у нарочито апеолутним принципима, нити у каквим било специјалним сврхама. Она потиче из еуштине правног поретка и садржава цсљ у самом себи, која се постиже самим Фактом примене казне; ова цељ 1есте стално одржавање ауторитета законодавчевих наређења. Отуда морамо извести закључак, да држава има право да казни на основу гога, што она не може